Опасна сестра Хун
Од нашег специјалног извештача
Масикрјонг – Путеви су изгледа велики проблем у Северној Кореји. Када се путује оним којим сам ја ишао од Пјонгјанга ка Вонсану, тих 200 километара на исток, бубрези отпадају. Пут је бетонски, ко зна када је рађен, аутомобил напросто одскаче и ударате главом о плафон возила. Док возач певуши револуционарне песме и не секира се због пута, који има четири траке, призори се нижу. Од скромно обучених сељака који иду уз ивице пута – очито је мањак аутобуса или је пешачење једини начин пребацивања, до групице људи који чуче уз потпорни стуб пута и греју се потпаљеним шибљем. Нико ни да погледа возило које пролази, нека стоичка и тужна патња огледа се на лицима. Само тупи поглед ка тлу.
Тешко је странцу да проникне у душу Корејаца, оних на северу, вероватно и оних на југу, исти је то народ. Ови на северу годинама су под жестоким санкцијама и можда су чула већ отупела. Као што ми рече проф. др Ри Јонг Хук, председник корејског Централног института за национално уједињење и председник парламентарне групе пријатељства Северна Кореја – ЕУ, ниједан амерички шпијунски сателит у свемиру не може да завири у душе Корејаца. Посебно не ових на северу.
Док кроз залеђени прозор аутомобила посматрам високе планине које промичу, размишљам о јутрошњој посети Музеју револуције. Треба заиста посетити музеје у Пјонгјангу, видети како су организовани, какве су поставке и како у њих у организованим групама долазе војска, радници и омладина. И схватити како се на примерима 15 година ратовања са Јапаном и три године рата са САД одгаја данашњи борбени и патриотски дух Севернокорејаца.
Зграда Музеја револуције велика је као београдска Арена, у њој је хронолошки поређана ратна историја корејског народа, од првог сукоба са једним америчким ратним бродом још 1886. године до нуклеарних проба Пјонгјанга 2006. и 2009. У једној сали приказане су тајне подземне базе револуционарне партизанске војске, тунели у којима су спаваонице, складишта оружја, муниције, хране и горива, учионице, болница, кухиње, командни центри, перионице, па чак и просторије за сушење веша. У кухињи изнад огњишта вије се и дим, испод казана симулација ватре. Партизанска војска ратовала је и таквим маскирањем и маневром испод земље. Народ у Азији мајстор је подземног ратовања, то су доказали Вијетнамци, на заостају ни Севернокорејци.
Док пролазимо поред планина високих и преко 2.000 метара, питам се шта су све испод земље од 1953. до данас могли да изграде и сместе војници армије Северне Кореје. Комплетну одбрамбену инфраструктуру, све елементе за преживљавање и у случају атомског рата. Ако у дубини планина годинама копате тунеле, а изнад вас су стене дебеле и по два километра, безбедни сте од удара свих америчких конвенционалних бомби типа ГБУ-57. Можете да покушате само с атомским бомбама, наравно – ако сте луди да то урадите, пошто никакав амерички глобални ракетни удар неће уништити средства одмазде Северне Кореје. Гледајући ове планине, сигуран сам да Пјонгјанг све ове године није губио време.
Брзину реаговања врло ефектно демонстрирао је и у случају нуклеарног програма. Наиме, Северна Кореја имала је потписани споразум са САД, са Клинтоновом администрацијом, да заустави свој нуклеарни програм, да угаси атомски реактор, а да ће заузврат добити одређене количине нафте и цивилну нуклеарну технологију. И Пјонгјанг је свој део обавезе извршио, Међународна атомска агенција са седиштем у Бечу то је и потврдила. Онда је администрација председника Буша једнострано поништила споразум са Пјонгјангом. И шта је преостало Северној Кореји? Да обнови војни нуклеарни програм. И то су успели за само три године. Прва атомска проба извршена је 2006, друга 2009. године. До сада су извршили пробе четири атомске и две хидрогенске бомбе. Администрација председника Буша млађег први је и директни кривац за садашњу кризу на Корејском полуострву. Вашингтон је створио севернокорејску атомску бомбу. Стара тактика – створи кризу и онда управљај њоме. Само што криза може измаћи контроли. Јер, Пјонгјанг одбија разговоре само о свом нуклеарном оружју и тражи да се истовремено разговара и о америчком атомском оружју у Јужној Кореји. То је и логично – ви имате атомско оружје са своје стране границе, а ја не бих смео уопште да га имам.
Севернокорејци су веома поносан народ, чак су у извесном смислу и националисти. Нема бракова са другим нацијама, кажу да им је историја показала да није добро када се „меша крв”.
– Па како сте онда поженили оне америчке официре, који су током Корејског рата пребегли на вашу страну? – упитао сам свог преводиоца и пратиоца друга Хванг Јон Хуна, иначе официра из међународног одељења Централног комитета Радничке партије, другим речима – друга из тајне службе.
– Врло смо их једноставно оженили, али не Корејкама, већ Јапанкама и Индонежанкама.
– Па, где сте њих нашли?!
Само се насмејао. Његова сестра, другарица Хун, кустос је и руководилац Музеја револуције, специјалиста за поставку о нуклеарном програму Северне Кореје. Страст коју је показала објашњавајући ми зашто су морали да направе своју атомску бомбу навела ме је да је упитам кога Севернокорејци више мрзе: Јапанце или Американце?
– И једне и друге једнако – био је одговор другарице Хун.
Већ је падао мрак када сам стигао у планински хотел „Масикрјонг” у истоименом скијашком центру. Хотел са пет звездица, напољу грталице под рефлекторима чисте скијашке стазе, музика на отвореном простору, породице са децом долазе на вечеру, ски-сервис има све што треба да има. Четворочлана породица за седам дана са ски-пасовима треба да издвоји око 70 долара.
Појео сам најбољи бифтек у бибер-сосу, пре њега некакве траве и пастрмку. Хтели су да ми донесу још неке ђаконије, од неких других трава, али нисам више могао.
Сутра ујутро идем да се скијам. Кад већ они у Јужној Кореји отварају зимску Олимпијаду, и „Политика” ће у Северној Кореји да отвори своју.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
