Кратки водич кроз 46. Фест

Да је бе­о­град­ски Фест још увек нај­о­ми­ље­ни­ја и нај­по­се­ће­ни­ја филм­ска ма­ни­фе­ста­ци­ја у Ср­би­ји по­твр­ђу­ју и гу­жве пред тек отво­ре­ним бла­гај­на­ма, на ко­ји­ма се про­да­ју ком­пле­ти и по­је­ди­нач­не ула­зни­це за ово­го­ди­шње про­јек­ци­је 116 но­вих фил­мо­ва и 10 кла­си­ка.

Пре­ма тра­ди­ци­ји, нај­ве­ће ин­те­ре­со­ва­ње вла­да за фил­мо­ве ко­ји ће се при­ка­зи­ва­ти у тер­ми­ну од 19 са­ти у ве­ли­кој дво­ра­ни Са­ва цен­тра. У том тер­ми­ну 23. фе­бру­а­ра при­ка­зу­је се и филм отва­ра­ња – „Три бил­бор­да из­ван Ебин­га у Ми­су­ри­ју” Мар­ти­на Мек­до­на­га, ви­ше­стру­ко но­ми­но­ва­ног за на­гра­де Оскар.

С осме­хом и гле­да­лач­ком сре­ћом го­во­ри­ло се о овом фил­му још то­ком 74. Ве­не­ци­јан­ског фе­сти­ва­ла где је имао свет­ску пре­ми­је­ру и где је за­по­че­ла ње­го­ва оска­ров­ска тр­ка. Овај хо­ли­вуд­ски филм бри­тан­ског сце­на­ри­сте и ре­ди­те­ља, али и оска­ров­ца („In Bru­ges”), от­кри­ва ње­го­ву „ин­фи­ци­ра­ност” Та­ран­ти­ном, Бе­ке­том и Ме­ме­том, али и бра­ћом Ко­ен. Јер, при­ча из „Три бил­бор­да...” и сам на­чин при­ча­ња при­че, као да су иза­шли из спи­са­тељ­ске ра­ди­о­ни­це тво­ра­ца култ­ног „Фар­га” на ко­ји на сим­па­ти­чан на­чин и под­се­ћа.

Мо­жда нај­ви­ше због то­га што је ње­го­ва глав­на ју­на­ки­ња Мил­дред, у ту­ма­че­њу из­вр­сне Френ­сис Мек­дор­манд, не­ка вр­ста ре­ин­кар­ни­ра­ног ли­ка по­ли­цај­ке Марџ ко­ји је Мег­дор­ман­до­ва сво­је­вре­ме­но та­ко сјај­но од­и­гра­ла у „Фар­гу”. 

Мек­до­на­гов филм је оку­пио све са­му оска­ров­ску глу­мач­ку ели­ту. Уз Дор­ман­до­ву ко­ја игра гру­бу, а очај­ну мај­ку си­ло­ва­не и уби­је­не ћер­ке, ту су и Ву­ди Хар­ле­сон као Ви­луг­би, шеф по­ли­циј­ске ста­ни­це у ома­ле­ном Ебин­гу у др­жа­ви Ми­су­ри и Сем Ро­квел као не­зре­ли по­ли­ца­јац и ве­ли­ки „ма­ма­рош” Дик­сон, ти­пич­ни бе­ли ра­си­ста што мр­зи и ге­је­ве. Та­ко­ђе тра­ди­ци­о­нал­но на Фе­сту, зна­ча­јан део па­жње усме­рен је упра­во на фил­мо­ве са осво­је­ним но­ми­на­ци­ја­ма за Оска­ра (до­де­ла 90. Оска­ра ове го­ди­не је од­мах по­сле Фе­ста). Су­ге­ри­шем гле­да­о­ци­ма да се не ве­зу­ју са­мо за аме­рич­ке но­ми­но­ва­не фил­мо­ве. Но­ми­но­ва­ни за Оска­ра (у ка­те­го­ри­ји нај­бо­љег стра­ног фил­ма) су и је­дан не­мач­ки и је­дан ли­бан­ски филм. Оба­ве­зно за­ви­ри­те и у Глав­ни так­ми­чар­ски про­грам јер се ту при­ка­зу­је и је­дан од нај­бо­љих фил­мо­ва на ово­го­ди­шњем Фе­сту – филм „Увре­да” (The In­sult) ли­бан­ског сце­на­ри­сте и ре­ди­те­ља Зи­ја­да Ду­е­и­ри­ја. 

Зи­јад Ду­е­и­ри је те­мељ­но и де­ли­кат­но у свом фил­му по­ста­вио пи­та­ње опро­ста ме­ђу љу­ди­ма, за­ро­нив­ши ду­бо­ко, до нај­сит­ни­јих по­ра, у ор­га­ни­зам зе­мље из­ра­ња­ва­не гра­ђан­ским ра­том Ли­ба­на, гра­да Беј­ру­та, у ко­јем и да­нас не­пре­ста­но вар­ни­чи ме­ђу ли­бан­ским хри­шћа­ни­ма и па­ле­стин­ским му­сли­ма­ни­ма. То ка­ко је Ду­е­и­ри ис­при­чао при­чу о јед­ној на­из­глед бес­по­треб­ној сва­ђи из­ме­ђу мла­дог ли­бан­ског хри­шћа­ни­на, жи­вот­ним про­бле­ми­ма и бу­ду­ћим очин­ством оп­те­ре­ће­ног То­ни­ја и скром­ног и вред­ног гра­ђе­ви­на­ра Ја­се­ра, па­ле­стин­ског из­бе­гли­це, трај­ног ста­нов­ни­ка беј­рут­ског из­бе­глич­ког кам­па у ср­цу гра­да, и на­чин на ко­ји је чи­тав до­га­ђај до­вео до ап­сур­да, оста­ће ве­о­ма ду­го упам­ће­но. У екс­клу­зив­ном ин­тер­вјуу за „По­ли­ти­ку” Ду­е­и­ри је то­ком Ве­не­ци­јан­ског фе­сти­ва­ла по­твр­дио да се ње­гов глав­ни по­кре­тач­ки мо­тив за на­ста­нак овог моћ­ног фил­ма мо­же про­на­ћи у ре­чи­ма „из­ви­ни“ и „жао ми је“, ко­је су нај­ску­пље ре­чи на Бли­ском ис­то­ку. „Увре­да“ је из­вр­стан филм, ви­зу­ел­но, али и глу­мач­ки убе­дљив го­то­во до са­вр­шен­ства. 

За Оска­ра је но­ми­но­ван и од­ли­чан не­мач­ки филм „Ни­от­ку­да” (Aus dem nichts/In the Fa­de) слав­ног Фа­ти­ха Аки­на (про­грам Фест 46), уз­бу­дљи­ва, про­во­ка­тив­на и моћ­на при­ча о Ка­тји (Да­јан Кру­гер), Не­ми­ци уда­тој за Тур­чи­на, ко­ја је из­гу­би­ла си­на и му­жа у екс­пло­зи­ји бом­бе под­мет­ну­те од стра­не при­пад­ни­ка нео­на­ци­ста. Аки­нов филм је и при­ча о на­ра­ста­ју­ћем бе­су и на­си­љу у Евро­пи, о ра­си­зму, о мај­ка­ма и же­на­ма из ме­шо­ви­тих не­мач­ко-тур­ских бра­ко­ва и суд­би­на­ма оних ко­је су у те­ро­ри­стич­ким на­па­ди­ма оста­ли без при­ли­ке за по­след­њи по­љу­бац сво­јим нај­ми­ли­ји­ма, јер су њи­хо­ва те­ла раз­не­та на ко­ма­де. Ово је и по­ли­тич­ки ја­сно од­ре­ђен филм. Филм ко­ји отва­ра и пи­та­ња не­са­вр­ше­но­сти суд­ског си­сте­ма, али и пи­та­ња пра­ва пре­у­зи­ма­ња прав­де у соп­стве­не ру­ке...

Сва три су­ге­ри­са­на фил­ма, у овом крат­ком „По­ли­ти­ки­ном” во­ди­чу кроз 46. Фест, ни­су за про­пу­шта­ње. На­рав­но, тре­ба има­ти у ви­ду да се овај из­бор „По­ли­ти­ки­ног” филм­ског кри­ти­ча­ра мо­же сма­тра­ти и су­бјек­тив­ним. На на­шим чи­та­о­ци­ма и гле­да­о­ци­ма Фе­ста је да са­да на­пра­ве свој.