Нове куће развејаних речи

Већ сама чињеница да је један од највећих наших писаца Милош Црњански у својим „Ембахадама” вртоглаво високо поставио пречку тематског, сазнајног, историјског, књижевног квалитета када је о дипломатији као теми реч, била је довољна да се у српској књижевности ове теме као свог средишњег мотива готово нико више није латио до наших дана.

За разлику од својих колега савременика, људи од пера који су инаугурисани у дипломате (међу којима Великић, Басара и Вида Огњеновић, а сада и Миомир Удовички, оповргавају нашу сумњу да се оваква два посла могу радити истовремено), Миомир Удовички је дипломата цео свој радни век, а не писац са једнократним амбасадорским мандатом. У српску књижевност закорачио је 1982. године збирком приповедака „Вишегласје” (Матица српска), књигом провокативног наслова у оно време. Истовремено, као зналац кинеског језика и културе, могао се отиснути у другу професију што је и учинио, тако да је „Дипломатски круг” у понечем и аутобиографски роман, што ни у чему није пресудно за његову уметничку вредност.

„Крунски доказ” да је Миомир Удовички превасходно релевантан писац, а потом и професионалац у дипломатији, за мене је његова књига објављена 1996. године у престижној библиотеци „Албатрос” издавача „Филипа Вишњића”. Наслов јој је „Истоку на Запад”, а жанровска одредница „приче у роману”. Роман „Истоку на Запад” догађа се у Кини, где је аутор провео сада већ деценију живота, и битно се разликује од свих, махом путописних проза којима су наши писци дочаравали своје „кинеско искуство” и свој „источни сан”.

На истом или сличном духовном путу је и роман „Дипломатски круг”, први роман о дипломатском животу и прикљученијима икада код нас написан. Миомир Удовички определио се за питак и читак, наглашено филмичан и динамичан прозни сказ, распоређен у стотину кратких поглавља. У причи жустро делају или о свом учинку у дипломатском послу размишљају главни јунаци ( Ирац Килијан, Енглез Сајмон, Србин Бранимир Михаиловић, индијски министри и дипломате и један индијски сликар који запада у невоље невичан светским заврзламама). Простор збивања је углавном Индија (мада и Кина, Енглеска, Србија), а у њему се драматично врте судбине различитих људи, од моћника до маргиналаца у својим земљама, као и судбине држава које јунаци представљају. Једна од основних идеја ове књиге јесте демистификовање „дипломатске вртешке”, став да „дипломатски круг”, који се неупућенима намеће углавном гламуром, формом лагодног и узбудљивог живота по светским престоницама, тајанственошћу вербалних „ратова у рукавицама”, ипак чине само људи, са свим својим добрим и рђавим особинама, махом одани својим државама и када не цене њихове актуелне владе и политичаре, људи изложени свакојаким утицајима теорије и праксе у бурним променама свеколиког света.

Миомир Удовички, кроз приповедање о хијерархији, лицемерју, каријеризму, механизмима обављања једног врло деликатног посла, показује да дипломатија није оно што већина лаика, заведена спољашњим ефектима, мисли, али да често дипломатија није ни оно што сама о себи мисли да јесте или би требало да буде. За потребе романа у битан план је извучена теза о случајности која спаја и раздваја исте људе диљем планете, у чему има и радости и туге, и непријатности и неке чудне логике, и отворених могућности и затворених путева за континуиране односе. Удовички заправо промишља суштину и форму дипломатије као традиционалне институције међународних односа у политици, економији, култури, њене добре и рђаве стране, њену корисност и узалудност, устројство и (бе)смисао. Ова димензија романа Миомира Удовичког чини ми се најбитнијом, а у ваљаном је сагласју са живописном и темпераментном основном причом и њеним епизодним рукавцима.

Миомиру Удовичком, а роман „Дипломатски круг” то недвосмислено показује, интимно је стало до појединца, његове индивидуалности и независности, до моралних вредности и принципа истине, доброте, правде, поштовања другога, пријатељства и љубави. Колико се у дипломатији, по природи ствари и специфичности посла, а колико по људској природи и несавршености, одступа од свих ових узвишених начела, јесте питање које се лајтмотивски провлачи кроз роман. Иако и ипак дипломата, писац Удовички је дао готово све од себе да буде непристрастан, критичан и самокритичан, да преиспита властите младалачке идеале и илузије, као и опште идеале и илузије друштва из доба његове младости и зрелости. Уследило је суптилно „дипломатско признање”: слика савременог света, па и дипломатије у њему, веома је далеко од слике којом би се човечанство могло поносити!

Пре много година, пишући текст о „Ембахадама” Милоша Црњанског, дала сам му наслов „Куће развејаних речи”. Амбасаде су то и данас, с тим што је јаз између речи и дела, не само у дипломатији као политичкој сфери живота већ и у свим људским пословима, вечан, неизбежан и неуништив. Али уметност понајвише, а књижевност посебно, тај јаз увиђа, описује, објашњава, документује, осуђује... Истини за вољу, ничим га до својом аутономном уметничком вредношћу не успева премостити.