Суд пресудио за блуд
Те 1925. године Џорџ Бернард Шо добио је Нобелову награду за књижевност, Фред Волер патентирао је скије на води, Хитлер је објавио „Мајн кампф”, а Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца потресала је „афера трговине белим робљем”.
Најстарији занат тада је био легалан. Јавне куће у Загребу пословале су одлично. Градска власт је издавала лиценце власницама бордела „за услужну делатност личног задовољства”, на основу прописа који се звао „Блудилишни правилник”. Власник блудилишта могла је бити само женска особа старија од 30 година, а проститутке нису смеле бити млађе од 17 година.
Дозволу за рад могле су добити само ако обаве здравствени преглед, а градским властима морале су да предају лична документа.
Прописи су кршени и Загреб је с временом постао стециште трговаца белим робљем. Пред Краљевски котарски суд у Загребу изведени су 1925. године Маринко Р. и Дезидер Х., окривљени за прекршај „сводства”, односно подвођења. Бранио их је адвокат Светозар Ивковић.
„Бијеле робињице у полицијском притвору”, „Скандалозна афера која је узбунила не само нашу јавност већ и иностранство”, „Велика афера у којој је лиферовано седам девојака између 15 и 16 година”, „Беле робињице у притвору”, писало је у извештајима загребачких дневних листова за време судске расправе.
– Нисам ја „бијела робињица”. Признајем да сам својевољно отишла у блудилиште, али да ме власник није хтео примити, јер сам му изгледала премлада. Отишла сам у своје родно место и добила домовницу у којој је написано да сам годину дана старија. Нажалост, забадава сам дала новац за фалсификовану домовницу, јер чим ме је лијечник прегледао пронашао је да сам заражена и послао ме у болницу – рекла је Анка пред судом.
Једна по једна, девојке су сведочиле пред судским већем, а свакој од њих адвокат Ивковић је поставио исто питање: „Да ли сте ви бијела робињица?”
– То што сам била више од годину дана у јавној кући није доста да будем бијела робињица. Писала сам и власнику јавне куће у Сплиту и молила га да ме прими као блудницу – рекла је Марија С.
– Молим вас, господине, како ви мени можете рећи да сам ствар? Ја ћу вас због тога тужити суду. Својевољно сам отишла у јавну кућу. Тамо сам врло лепо зарадила за шест месеци, накуповала лепих хаљина и још уштедела десет хиљада динара – рекла је Јуста С.
– Ја ћу опет отићи у блудилиште чим будем пуштена на слободу – рекла је судијама Славица Х.
Адвокат Ивковић је истицао да закон не познаје трговину људима као кривично дело. Детаљно је образлагао шта значи „сводство”, тврдећи да Казнени закон није прецизно одредио тај појам.
– Под „сводством” се у свакидашњем говору подразумева помагање блудности посредовањем или пружањем прилике за исту, при чему се под блудношћу сматра не само ванбрачни прилег него и свака друга врста блуда. Према ставу бечког суда, сводство значи пружати особама различитог пола помоћ да задовоље своју страст – говорио је адвокат .
Његови клијенти, тврдио је, не могу бити за то окривљени, јер су они у Загребу само преузимали девојке које су њима биле послане за блудилишта у Србији. При томе Маринко Р. није био власник јавне куће, већ његова супруга, која држи куплерај у Земуну и која за то има уредну дозволу, а све што је дозвољено не може бити истовремено и забрањено, нагласио је адвокат.
– Штампа је жигосала моје клијенте као највеће непријатеље морала, па зато морам рећи да се штампа не слаже са мишљењем јавних власти. Јер, државна власт издаје концесију за држање јавне куће и наплаћује таксу. Па може ли, славни суде, бити неморалан посао од кога држава прима порез? – упитао је Ивковић.
Затим је казао да је „један град у Војводини одредио властито земљиште на периферији где морају бити смештене јавне куће”.
– Као доказ да има добро мишљење о власницима јавних кућа, град је одредио за једно катастрално јутро минималну цену од 250.000 док приватна земљишта ове величине на истом месту не стоје ни 50.000 динара. Па може ли бити неморалан посао за који Министарство унутрашњих дјела потврђује продајну цену градског земљишта на периферији минималним износом од 250.000 по катастралном јутру? Не може, славни суде – рекао је адвокат Ивковић на крају своје завршне речи пред Краљевским котарским судом у Загребу.
Ипак, суд је осудио Маринка на два месеца а Дезидера на шест недеља затвора.
У овој афери било је осуђено још 14 особа, на вишемесечне казне затвора.
Тек 1934. године, Законом о сузбијању полних болести, проституција је забрањена у Краљевини Југославији.
Доктор права и новинар
Адвокат Светозар Ивковић (1891, Сремска Митровица – 1973, Загреб) постао је доктор правних наука са 22 године, а бавио се и новинарством у загребачком „Србобрану”. Био је председник Друштва одвјетника Хрватске, потпредседник Адвокатске коморе у Загребу и учествовао у оснивању Савеза адвокатских комора Краљевине Југославије 1930. године у Београду. Избијањем рата напушта Загреб, а италијанске власти га из Далмације интернирају на Корчулу. Његова завршна реч у афери трговине белим робљем из 1925. године уврштена је међу најбоље адвокатске говоре у књизи „Велике адвокатске одбране” чији је аутор Оливер Ињац истражио случајеве и из времена пре Другог светског рата.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


