Суд пресудио за блуд

Про­пи­си су кр­ше­ни и За­греб је с вре­ме­ном по­стао сте­ци­ште тр­го­ва­ца бе­лим ро­бљем. Пред Кра­љев­ски ко­тар­ски суд у За­гре­бу из­ве­де­ни су 1925. го­ди­не Ма­рин­ко Р. и Де­зи­дер Х., окри­вље­ни за пре­кр­шај „свод­ства”, од­но­сно под­во­ђе­ња. Бра­нио их је адво­кат Све­то­зар Ив­ко­вић. 

„Би­је­ле ро­би­њи­це у по­ли­циј­ском при­тво­ру”, „Скан­да­ло­зна афе­ра ко­ја је уз­бу­ни­ла не са­мо на­шу јав­ност већ и ино­стран­ство”, „Ве­ли­ка афе­ра у ко­јој је ли­фе­ро­ва­но се­дам де­во­ја­ка из­ме­ђу 15 и 16 го­ди­на”, „Бе­ле ро­би­њи­це у при­тво­ру”, пи­са­ло је у из­ве­шта­ји­ма за­гре­бач­ких днев­них ли­сто­ва за вре­ме суд­ске рас­пра­ве. 

– Ни­сам ја „би­је­ла ро­би­њи­ца”. При­зна­јем да сам сво­је­вољ­но оти­шла у блу­ди­ли­ште, али да ме вла­сник ни­је хтео при­ми­ти, јер сам му из­гле­да­ла пре­мла­да. Оти­шла сам у сво­је род­но ме­сто и до­би­ла до­мов­ни­цу у ко­јој је на­пи­са­но да сам го­ди­ну да­на ста­ри­ја. На­жа­лост, за­ба­да­ва сам да­ла но­вац за фал­си­фи­ко­ва­ну до­мов­ни­цу, јер чим ме је ли­јеч­ник пре­гле­дао про­на­шао је да сам за­ра­же­на и по­слао ме у бол­ни­цу – ре­кла је Ан­ка пред су­дом.

Јед­на по јед­на, де­вој­ке су све­до­чи­ле пред суд­ским ве­ћем, а сва­кој од њих адво­кат Ив­ко­вић је по­ста­вио исто пи­та­ње: „Да ли сте ви би­је­ла ро­би­њи­ца?”

– То што сам би­ла ви­ше од го­ди­ну да­на у јав­ној ку­ћи ни­је до­ста да бу­дем би­је­ла ро­би­њи­ца. Пи­са­ла сам и вла­сни­ку јав­не ку­ће у Спли­ту и мо­ли­ла га да ме при­ми као блуд­ни­цу – ре­кла је Ма­ри­ја С.

– Мо­лим вас, го­спо­ди­не, ка­ко ви ме­ни мо­же­те ре­ћи да сам ствар? Ја ћу вас због то­га ту­жи­ти су­ду. Сво­је­вољ­но сам оти­шла у јав­ну ку­ћу. Та­мо сам вр­ло ле­по за­ра­ди­ла за шест ме­се­ци, на­ку­по­ва­ла ле­пих ха­љи­на и још уште­де­ла де­сет хи­ља­да ди­на­ра – ре­кла је Ју­ста С.

– Ја ћу опет оти­ћи у блу­ди­ли­ште чим бу­дем пу­ште­на на сло­бо­ду – ре­кла је су­ди­ја­ма Сла­ви­ца Х.

Адво­кат Ив­ко­вић је ис­ти­цао да за­кон не по­зна­је тр­го­ви­ну љу­ди­ма као кри­вич­но де­ло. Де­таљ­но је обра­зла­гао шта зна­чи „свод­ство”, твр­де­ћи да Ка­зне­ни за­кон ни­је пре­ци­зно од­ре­дио тај по­јам.

– Под „свод­ством” се у сва­ки­да­шњем го­во­ру под­ра­зу­ме­ва по­ма­га­ње блуд­но­сти по­сре­до­ва­њем или пру­жа­њем при­ли­ке за исту, при че­му се под блуд­но­шћу сма­тра не са­мо ван­брач­ни при­лег не­го и сва­ка дру­га вр­ста блу­да. Пре­ма ста­ву беч­ког су­да, свод­ство зна­чи пру­жа­ти осо­ба­ма раз­ли­чи­тог по­ла по­моћ да за­до­во­ље сво­ју страст – го­во­рио је адво­кат .

Ње­го­ви кли­јен­ти, твр­дио је, не мо­гу би­ти за то окри­вље­ни, јер су они у За­гре­бу са­мо пре­у­зи­ма­ли де­вој­ке ко­је су њи­ма би­ле по­сла­не за блу­ди­ли­шта у Ср­би­ји. При то­ме Ма­рин­ко Р. ни­је био вла­сник јав­не ку­ће, већ ње­го­ва су­пру­га, ко­ја др­жи ку­пле­рај у Зе­му­ну и ко­ја за то има уред­ну до­зво­лу, а све што је до­зво­ље­но не мо­же би­ти исто­вре­ме­но и за­бра­ње­но, на­гла­сио је адво­кат. 

– Штам­па је жи­го­са­ла мо­је кли­јен­те као нај­ве­ће не­при­ја­те­ље мо­ра­ла, па за­то мо­рам ре­ћи да се штам­па не сла­же са ми­шље­њем јав­них вла­сти. Јер, др­жав­на власт из­да­је кон­це­си­ју за др­жа­ње јав­не ку­ће и на­пла­ћу­је так­су. Па мо­же ли, слав­ни су­де, би­ти не­мо­ра­лан по­сао од ко­га др­жа­ва при­ма по­рез? – упи­тао је Ив­ко­вић.

За­тим је ка­зао да је „је­дан град у Вој­во­ди­ни од­ре­дио вла­сти­то зе­мљи­ште на пе­ри­фе­ри­ји где мо­ра­ју би­ти сме­ште­не јав­не ку­ће”.

– Као до­каз да има до­бро ми­шље­ње о вла­сни­ци­ма јав­них ку­ћа, град је од­ре­дио за јед­но ка­та­страл­но ју­тро ми­ни­мал­ну це­ну од 250.000 док при­ват­на зе­мљи­шта ове ве­ли­чи­не на истом ме­сту не сто­је ни 50.000 ди­на­ра. Па мо­же ли би­ти не­мо­ра­лан по­сао за ко­ји Ми­ни­стар­ство уну­тра­шњих дје­ла по­твр­ђу­је про­дај­ну це­ну град­ског зе­мљи­шта на пе­ри­фе­ри­ји ми­ни­мал­ним из­но­сом од 250.000 по ка­та­страл­ном ју­тру? Не мо­же, слав­ни су­де – ре­као је адво­кат Ив­ко­вић на кра­ју сво­је за­вр­шне ре­чи пред Кра­љев­ским ко­тар­ским су­дом у За­гре­бу. 

Ипак, суд је осу­дио Ма­рин­ка на два ме­се­ца а Де­зи­де­ра на шест не­де­ља за­тво­ра. 

У овој афе­ри би­ло је осу­ђе­но још 14 осо­ба, на ви­ше­ме­сеч­не ка­зне за­тво­ра.

Тек 1934. го­ди­не, За­ко­ном о су­зби­ја­њу пол­них бо­ле­сти, про­сти­ту­ци­ја је за­бра­ње­на у Кра­ље­ви­ни Ју­го­сла­ви­ји.

Док­тор пра­ва и но­ви­нар

Адво­кат Све­то­зар Ив­ко­вић (1891, Срем­ска Ми­тро­ви­ца – 1973, За­греб) по­стао је док­тор прав­них на­у­ка са 22 го­ди­не, а ба­вио се и но­ви­нар­ством у за­гре­бач­ком „Ср­бо­бра­ну”. Био је пред­сед­ник Дру­штва од­вјет­ни­ка Хр­ват­ске, пот­пред­сед­ник Адво­кат­ске ко­мо­ре у За­гре­бу и уче­ство­вао у осни­ва­њу Са­ве­за адво­кат­ских ко­мо­ра Кра­ље­ви­не Ју­го­сла­ви­је 1930. го­ди­не у Бе­о­гра­ду. Из­би­ја­њем ра­та на­пу­шта За­греб, а ита­ли­јан­ске вла­сти га из Дал­ма­ци­је ин­тер­ни­ра­ју на Кор­чу­лу. Ње­го­ва за­вр­шна реч у афе­ри тр­го­ви­не бе­лим ро­бљем из 1925. го­ди­не увр­ште­на је ме­ђу нај­бо­ље адво­кат­ске го­во­ре у књи­зи „Ве­ли­ке адво­кат­ске од­бра­не” чи­ји је аутор Оли­вер Ињац ис­тра­жио слу­ча­је­ве и из вре­ме­на пре Дру­гог свет­ског ра­та.