Повратак самоуправљача

Говорећи пре неколико недеља америчким конгресменима, председник Мајкрософта Бил Гејтс је предочио да се Америка суочава са критичном несташицом научника и инжењера и при том се заложио за промену имиграционих законада би се створили услови да америчке компаније привуку и задрже најперспективније таленте. Постојећа политика, према његовим речима, странце који дипломирају на америчким универзитетима, тера да се врате у своје домовине, што је по њему, велика штета, јер је Америка „инвестирала у њихово образовање”.

Случајном или неком другом подударношћу, америчка администрација је прошле недеље продужила време останка у САД за свеже дипломце: уместо само годину дана, они сада могу да тамо остану 29 месеци, без радне визе. Довољно дакле да се запосле и у међувремену „среде папире”.

Промена се односи само на оне са дипломама из науке, технологије, инжењеринга или математике. „Ново правило ће бизнису омогућити да привуче и задржи најспособније странце, што ће америчким компанијама омогућити конкуренту предност у светској економији”, образложио је то, рекло би се цитирајући Била Гејтса, Мајкл Чертоф, секретар за унутрашњу безбедност.

Америка с разлогом рачуна да ће због овога бити на добитку, што подразумева да ће земље у које се ови дипломци неће вратити бити на губитку. Најновији потез америчке администрације, такође, потврђује заоштравање глобалне утакмице за талентоване, за којима је тражња несумњиво све већа, док понуда из демографских и других разлога не расте у адекватној мери.

Светска економија се све више ослања на информатичке технологије које зависе од знања и идеја, па све више земаља почиње да увиђа да њихов будући просперитет није више толико зависан од природних ресурса, па чак ни од финансијског капитала – већ памети. У утакмици за оне који највише знају и највише обећавају досад су биле углавном поједине корпорације, а сада то у све већој мери постају и државе.

Главни актери у овом надметању донедавно су били САД, Јапан и Западна Европа, али се све више укључују и други. Магазин „Форчн” у овом контексту наводи пример саудијског краља Абдулаха који планира да у нови универзитет у земљи уложи 12,5 милијарди долара са амбицијом да привуче најбоље истраживаче из науке и технологије.

ЕУ, такође, припрема нова правила за висококвалификоване странце, према којима би они од прве добијали двогодишњу, обновљиву радну визу. ЕУ би тиме поправила квалификациону структуру имиграната: досад је 85 одсто оних који су пристизали трбухом за крухом било неквалификовано.

На другој страни, у једној познатој информатичкој фирми у Индији, примећена је велика промена код младих експерата. Доскора, већина их је инсистирала да им у радни уговор уђе опција да ће после неког времена бити послати на рад у иностранство. Сада међутим инсистирају на обрнутом: да остану у земљи. Индија је наиме у међувремену постала информатичка Мека.

Глобална борба за таленте се заоштрава и чини се да ће будућност сваке земље зависити од тога шта ће им понудити да их задржи. А тамо где то није политика државе, јесте пословна принуда корпорације, која опет, као што то сведочи пример Мајкрософта, тражи помоћ државе. „Свако са факултетском дипломом би требало да буде добродошао у нашу земљу, уз одговарајуће безбедносне провере”, каже Џон Чамберс, главни директор познате америчке информатичке фирме „Циско”.

Ово показује и да више није довољно ослањати се само на „аутсорсинг”, измештање појединих пословних процеса у земље где је информатичко знање јефтиније, што је омогућавало да се извози памет, али да мозгови при том остају код куће, у чему је најуспешнија баш Индија.

Бил Гејтс је у свом сведочењу пред Конгресом указао да ће главни технолошки помаци у следећој декади бити они који ће мењати начин на који људи раде с компјутерима, па су потребни они који ће умети да осмисле како да они одговарају на говорне команде, препознају рукописе или интегришу многобројне податке у информације. За све то потребно је много правих идеја, знања и истраживања.

Они који предвиђају будућност најбоље ће за њу бити и припремљени: најуспешније организације ће бити управо оне које ће најбоље умети да искористе своје „људске ресурсе”. То ће, према једној британској студији, донети смањивање традиционалне моћи послодаваца уз сразмерни пораст утицаја запослених. Нешто што би могло да постане „самоуправљање 21. века” засниваће се на чињеници да ће корпорацијски таленти бити ти који ће не само стварати профит него га и распоређивати, при чему би, главна мисија корпорације могла да постане – подршка запосленима...