Povratak samoupravljača

Govoreći pre nekoliko nedelja američkim kongresmenima, predsednik Majkrosofta Bil Gejts je predočio da se Amerika suočava sa kritičnom nestašicom naučnika i inženjera i pri tom se založio za promenu imigracionih zakonada bi se stvorili uslovi da američke kompanije privuku i zadrže najperspektivnije talente. Postojeća politika, prema njegovim rečima, strance koji diplomiraju na američkim univerzitetima, tera da se vrate u svoje domovine, što je po njemu, velika šteta, jer je Amerika „investirala u njihovo obrazovanje”.

Slučajnom ili nekom drugom podudarnošću, američka administracija je prošle nedelje produžila vreme ostanka u SAD za sveže diplomce: umesto samo godinu dana, oni sada mogu da tamo ostanu 29 meseci, bez radne vize. Dovoljno dakle da se zaposle i u međuvremenu „srede papire”.

Promena se odnosi samo na one sa diplomama iz nauke, tehnologije, inženjeringa ili matematike. „Novo pravilo će biznisu omogućiti da privuče i zadrži najsposobnije strance, što će američkim kompanijama omogućiti konkurentu prednost u svetskoj ekonomiji”, obrazložio je to, reklo bi se citirajući Bila Gejtsa, Majkl Čertof, sekretar za unutrašnju bezbednost.

Amerika s razlogom računa da će zbog ovoga biti na dobitku, što podrazumeva da će zemlje u koje se ovi diplomci neće vratiti biti na gubitku. Najnoviji potez američke administracije, takođe, potvrđuje zaoštravanje globalne utakmice za talentovane, za kojima je tražnja nesumnjivo sve veća, dok ponuda iz demografskih i drugih razloga ne raste u adekvatnoj meri.

Svetska ekonomija se sve više oslanja na informatičke tehnologije koje zavise od znanja i ideja, pa sve više zemalja počinje da uviđa da njihov budući prosperitet nije više toliko zavisan od prirodnih resursa, pa čak ni od finansijskog kapitala – već pameti. U utakmici za one koji najviše znaju i najviše obećavaju dosad su bile uglavnom pojedine korporacije, a sada to u sve većoj meri postaju i države.

Glavni akteri u ovom nadmetanju donedavno su bili SAD, Japan i Zapadna Evropa, ali se sve više uključuju i drugi. Magazin „Forčn” u ovom kontekstu navodi primer saudijskog kralja Abdulaha koji planira da u novi univerzitet u zemlji uloži 12,5 milijardi dolara sa ambicijom da privuče najbolje istraživače iz nauke i tehnologije.

EU, takođe, priprema nova pravila za visokokvalifikovane strance, prema kojima bi oni od prve dobijali dvogodišnju, obnovljivu radnu vizu. EU bi time popravila kvalifikacionu strukturu imigranata: dosad je 85 odsto onih koji su pristizali trbuhom za kruhom bilo nekvalifikovano.

Na drugoj strani, u jednoj poznatoj informatičkoj firmi u Indiji, primećena je velika promena kod mladih eksperata. Doskora, većina ih je insistirala da im u radni ugovor uđe opcija da će posle nekog vremena biti poslati na rad u inostranstvo. Sada međutim insistiraju na obrnutom: da ostanu u zemlji. Indija je naime u međuvremenu postala informatička Meka.

Globalna borba za talente se zaoštrava i čini se da će budućnost svake zemlje zavisiti od toga šta će im ponuditi da ih zadrži. A tamo gde to nije politika države, jeste poslovna prinuda korporacije, koja opet, kao što to svedoči primer Majkrosofta, traži pomoć države. „Svako sa fakultetskom diplomom bi trebalo da bude dobrodošao u našu zemlju, uz odgovarajuće bezbednosne provere”, kaže Džon Čambers, glavni direktor poznate američke informatičke firme „Cisko”.

Ovo pokazuje i da više nije dovoljno oslanjati se samo na „autsorsing”, izmeštanje pojedinih poslovnih procesa u zemlje gde je informatičko znanje jeftinije, što je omogućavalo da se izvozi pamet, ali da mozgovi pri tom ostaju kod kuće, u čemu je najuspešnija baš Indija.

Bil Gejts je u svom svedočenju pred Kongresom ukazao da će glavni tehnološki pomaci u sledećoj dekadi biti oni koji će menjati način na koji ljudi rade s kompjuterima, pa su potrebni oni koji će umeti da osmisle kako da oni odgovaraju na govorne komande, prepoznaju rukopise ili integrišu mnogobrojne podatke u informacije. Za sve to potrebno je mnogo pravih ideja, znanja i istraživanja.

Oni koji predviđaju budućnost najbolje će za nju biti i pripremljeni: najuspešnije organizacije će biti upravo one koje će najbolje umeti da iskoriste svoje „ljudske resurse”. To će, prema jednoj britanskoj studiji, doneti smanjivanje tradicionalne moći poslodavaca uz srazmerni porast uticaja zaposlenih. Nešto što bi moglo da postane „samoupravljanje 21. veka” zasnivaće se na činjenici da će korporacijski talenti biti ti koji će ne samo stvarati profit nego ga i raspoređivati, pri čemu bi, glavna misija korporacije mogla da postane – podrška zaposlenima...