Траг остао само у музејима

Да нема стакла испред постављеног трпезаријског стола, са сребрним есцајгом, салветама са финим везом и изрезбареног огледала у позадини, које подсећа да су то експонати – посетиоци Етнографског музеја у Београду могли би да очекују позив на кафу или чај неког од чланова породице Радановић. Изложба „Из прошлости једне породице Осијек – Петриња – Београд” посвећена овој српској фамилији својевремена је временска машина која посетиоце просто „увуче” у 19. век.

Међутим, српска фамилија из Осијека, верни сведок грађанског начина живота кроз више од два века, којој је посвећена изложба угашена је 1989. смрћу последњег изданка породице. Захваљујући наследницима и преко женске линије, Томића из Петриње, такође угледне фамилије, у коју се удала једна од кћерки Радановића, породична заоставштина из Славоније и Баније стигла је у Београд и постала део фундуса Етнографског музеја.

Од абаџија до индустријалаца

Ауторке изложбе Марина Цветковић, музејски саветник, и Вјера Медић, виши кустос, откривају да су изложбу припремале у етапама, више година. Кренуле су са идејом да прикажу како је у прошлости изгледао ентеријерски текстил – постељина, чаршави, завесе... Радановићи су се, наиме, од првог претка о коме постоје писани трагови бавили производњом текстила. Међутим, урањањем у причу и истраживањем стабла на чијем је врху Георгије (рођен 1777) решиле су да прошириле тему. Сама породица наметнула се као главна тема изложбе.

Кроз поставку о једној фамилији две ауторке приказале су развој, али и нестанак српске грађанске породице у различитим државним, друштвеним, демографским, економским и културним оквирима.

Најстарији предак Георгије Радановић је био абаџија и његови наследници су током 19. века развијали породични посао трговином. Значајан напредак је забележен током живота тројице браће: Петра, Јована и Васила, унука поменутог Георгија. Марљивост и посвећеност послу, али и фамилији наследили су од њега, али и оца Паје, другог по реду Георгијевог сина.

Можда још више, породица Радановић постаје угледна изван Доњег града, дела Осијека где је живела српска заједница, са генерацијом с краја 19. и почетком 20. века. Током тог периода, Јован са супругом Јулијаном Андрејевић Богдановић добио је седморо деце. Сва су се не само школовала, унапређивала послове производње и трговине текстила, већ су улагали у пољопривреду, циглане, млинове, шећеране. Истовремено, лично су били ангажовани у црквеним, друштвеним, културним удружењима чиме су доприносили положају српске заједнице у тада вишенационалном граду.

Када се закорачи на међуспрат Етнографског музеја као да се уз помоћ временске машине улази у 19. век. Све привлачи пажњу: експонати покућства, али и објашњења о готово филмском животу појединих чланова ове фамилије. Писма писана краснописом, девојачка спрема, накит, делови намештаја, фотографије првог аутомобила, сестара које играју тенис с почетка 20. века…

У посредовању приликом удаје Вере Радановића (1890–1978) друге Јованове кћерке, био је укључен ујак Милутина Миланковића – Јован Муачевић. Он је уједно и венчао Верине родитеље. Њен одлазак у град супруга Николе Томића, у Петрињу, касније се показао судбински добрим. Управо тако спасена су многа породична материјална добра, почетком Другог светског рата, а данас изложена у музеју.

Вера је била једна од четири кћери и три сина. Са млађом сестром Драгом играла је тенис, била је активна у Соколском друштву. Најстарија Софија се школовала на девојачком Институту Царице Марије Фјодорнове на Цетињу, у Црној Гори. Била је удата за Младена Симоновића из Сремске Каменице. Девери су јој били доктори Радивоје Симоновић – који је за собом оставио обиман опус фотографија етнографског садржаја и Светислав, прво лични лекар краља Николе, касније и краља Петра.

Хаљине по последњој европској моди

Све даме Радановића биле су школоване, водило се рачуна о њиховом одевању, имале су послугу, биле су активне у Српској женској добротворној задрузи. Славе, Светосавски бал у Осијеку није могао да се замисли без ангажовања жена из куће Радановића. Мушки чланови породице приликом путовања за њих су доносили хаљине, шешире, накит, све по последњој европској моди. Софија је била претплаћена на часописе „Невен” и „Српску везиљу”.

Од тројице синова, најстарији Паја је завршио права у Бечу, Душан агрономију у Лајпцигу, а Милутин гимназију. Душан је био резервни официр војске Краљевине СХС.

Ауторке изложбе сматрају да је кључ успеха породице Радановић био управо у присним везама и пажњи коју су једни другима посвећивали. Поштовали су се браћа, сестре, чланови који су старили. Тако на пример после преране смрти Јована Радановића у подизању седморо деце значајно је учествовао стриц Петар.

Изложба ће бити доступна посетиоцима до јесени ове године.