Реквијем за Чубуру

Сва­ки то­пли ку­ће­рак у Бе­о­гра­ду ста­ри­ји од осам­де­сет го­ди­на мо­же да бу­де про­гла­шен за кул­тур­но­и­сто­риј­ски спо­ме­ник, да се об­но­ви па са­чу­ва од за­хук­та­лих гра­ђе­вин­ских пред­у­зи­ма­ча, или да оста­не стра­ћа­ра и пре­ко но­ћи не­ста­не под пи­ју­ци­ма. На­жа­лост, ве­ћи­на ста­рих пре­сто­нич­ких ка­фа­на ко­је су ушле у ве­се­лу по­вест гра­да и по­ста­ле пре­по­зна­тљи­ви то­по­ни­ми, као из ина­та, но­во вре­ме до­че­ка­ло је у уџе­ри­ца­ма. Та­кве су пр­ве не­ста­ле. За њи­ма у стро­ју, на уда­ру су се на­шле оне у но­ви­јим и ста­ме­ни­јим зда­њи­ма, ко­је су на­пра­сно осви­та­ле као про­дав­ни­це до­њег ру­бља, кла­ди­о­ни­це, или ба­кал­ни­це. Оне што су „пре­жи­ве­ле” тај пур­га­то­ри­јум, мо­ра­ле су да про­ме­не из­глед и кли­јен­те­лу, ма­да им че­сто ни та ма­ске­ра­да ни­је би­ла од по­мо­ћи.

„Чу­бур­ска ли­па” ни­је би­ла ста­ра ка­фа­на: отво­ре­на је тек кра­јем сед­ме или по­чет­ком осме де­це­ни­је про­шлог ве­ка. Иако „мла­да”, би­ла је чу­вар ста­рог ду­ха Чу­бу­ре. Али ни „Орач” ни­је био то­ли­ко стар! Иако се за­ти­цао у свим пре­сто­нич­ким бе­де­ке­ри­ма, та ка­фа­на је по­че­ла да ра­ди 1949. го­ди­не у не­гда­шњој аба­џиј­ској рад­њи на углу Бу­ле­ва­ра осло­бо­ђе­ња и Ули­це кне­ги­ње Зор­ке. Се­ћа­ње на њу бле­ди од 1996. го­ди­не, ка­да је сру­ше­на „под уз­бу­ном”.

Пре­ко пу­та „Чу­бур­ске ли­пе” би­ла је опе­ва­на крч­ма „Чу­бу­ра”, а крај ње ку­ћа у ко­јој је ро­ђен глу­мац Ба­та Стој­ко­вић. На пр­вом углу зде­сна, дуж Ули­це ца­ра Ни­ко­ла­ја Дру­гог, на­ла­зио се „Ки­ке­вац”, сру­шен не­ко­ли­ко да­на пре не­го што је шеф ка­фа­не ис­пла­ни­рао да ола­ји­са­ни под за­ме­ни бу­ко­вим пар­ке­том, „да му го­сти не про­кли­за­ва­ју”. На­спрам „Чу­бу­ре”, упра­во на углу Ма­чван­ске би­ла је ка­фа­на „При­шти­на”, по ко­јој је про­зван трам­вај што је је­здио пре­ко Сла­ви­је Све­то­сав­ском, Ка­та­ни­ће­вом и Ма­кен­зи­је­вом...

Кад су сру­ше­не стра­ћа­ре у чи­јим не­дри­ма су би­ле „Ве­ли­ка” и „Ма­ла То­пли­ца” да би се по­ди­гло мо­дер­но зда­ње у ко­јем је по по­врат­ку из ег­зи­ла жи­вео и умро Ми­лош Цр­њан­ски, у при­зе­мљу су осва­ну­ле „Ве­ли­ка” и „Ма­ла Влта­ва”. Ма­ла је да­нас по­сла­сти­чар­ни­ца, а у ве­ли­кој се про­стр­ла ба­кал­ни­ца.

Не­што ни­же био је ле­ген­дар­ни „Тран­да­фи­ло­вић”, али уме­сто гур­ман­лу­ка, про­бра­них до­ма­ћих пи­ћа и до­брог дру­штва, да­нас ту ну­де „кућ­ну хе­ми­ју”, као и слич­не не­по­треб­не ства­ри. 

Има још то­га, али и ово је до­вољ­но за бри­гу. А, мо­жда је реч о обо­лу но­вом вре­ме­ну ко­ји се мо­ра пла­ти­ти? Ваљ­да је та­ко? За­то, ево ре­ше­ња:

Кад до­вр­ше ру­ше­ње те­сног зда­ња „Чу­бур­ске ли­пе”, мо­гли би од­мах да пре­ђу на „Со­ко­лац”, за­тим да ви­де шта ће с „Гра­ди­ћем Пеј­то­ном” и ка­фа­ном „Чу­бу­ра” (по­ве­ћа­ње ки­ри­је би их обес­хра­бри­ло и при­мо­ра­ло да от­ка­жу рад­њу, ма­да би по­жар био де­ло­твор­ни­ји), чи­ме би чи­тав крај ко­нач­но осло­бо­ди­ли, и од ка­фа­на, и од Чу­бу­ра­ца. 

А ка­да се тај план при­ве­де кра­ју, по­след­ња чу­бур­ска зна­ме­ни­тост би­ће – Ка­ле­нић пи­ја­ца.