Туђи снови у кафани

Престоничка Мишарска улица памти се по две важне ствари. У њој се налазило једно од два последња јавна купатила, а уличица је била и најкраћа веза између „Сложне браће” и „Ресаве”, некада чувених кафана које су прво ишчилеле из градског земљописа, а затим и из сећања.

Неко ће се запитати зашто је јавно купатило толико важно? И није, бар не за ову причу, а одговор радозналима скрива се у податку да је престало да ради средином осамдесетих година, у време када је, према резултатима пописа станова и кућа у Београду, тридесетак одсто „некретнина” било без текуће воде и купатила. Онда је затворено и јавно купатило „Дунав”, у Душановој улици, а где се тај силан народ купао након тога, ђаво ће га знати.

Нестале су и кафане! Заправо, „Ресава” још постоји, али сад се у њеном простору шепуре две „конкурентске рестаурације”, а старо здање у којем су сневала сложна браћа одавно је сравњено са земљом, да на том месту, на углу Његошеве и Улице Светозара Марковића, изникне хотел „Парк”.

О значају те старе кафане за више генерација њених веселих муштерија сведочи податак да је једна мања сала у приземљу хотела и званично названа – „Сложна браћа”... Мада, кратко је потрајало: они што су памтили, осули су се и отишли, а ови што су стасали доцније не сећају се или не маре превише за успомене... нарочито ако су туђе.

О тој кафани и њеним веселим гостима писао је у овим новинама пре тридесетак година Момо Капор, неки још памте те његове успомене:

„Изашао сам ујесен 1953. године на велики одмор, а наспрам здања Треће мушке гимназије, баш на углу пред кафаном ’Сложна браћа’, стојао је човек огрнут жутим мантилом од камилхара и љуштио мандарине. Био је то Либеро. Слободан Марковић! Тада сам први пут пожелео да, када порастем, будем – он. Био је првак света у оном необичном спорту убацивања кутије са шибицама у празну шприцерску чашу (мислим да су друга два места делили наизменично Воја Кокошка и Бранко В. Радичевић, Чачанин којег су Либеро и Војислав тих дана вукли са собом). Једном сам се одважио да завирим у ту кафану, и у њој затекао више паметних људи него да сам их вребао и бројао пред зградом Академије наука и уметности, а њихова срдачна присност још ми греје срце и буди снове.”

Није забележио, али се знало да је у њу „инкогнито” завиривао и Бојан Ступица, али не како би шпијунирао позоришни ансамбл, већ да се одмори од клипсања путем од Мањежа и Југословенског драмског позоришта, до свог дома у Улици Ђуре Салаја број 9, четири ћошка даље. Да ли се издувавао и у успутној „Зони Замфировој”, није примећено, па дакле ни забележено.

Сигурно је било свакојаких догодовштина, али и њих је замело време. А да је кафана „Сложна браћа” истински била украс Београда, закључује се по томе што у граду чак две кафане с поносом носе њено име: једна надомак „Јевремовца”, а друга у Жаркову.