Светковина прозе у Новом Саду

Од понедељка до четвртка Нови Сад је био европски епицентар прозе. У организацији тамошњег Културног центра уприличен је други међународни фестивал писаца – „Прозефест”. На прошлогодишњој премијери „Прозефеста” успостављан је образац по коме се ова смотра разликује од уобичајених окупљања прозаиста. Пре свега, посреди није масован скуп. Учествовало је „само” по пет страних и овдашњих писаца.

Из иностранства су дошли Алберто Мангел (Аргентина/Канада), Стефано Бени (Италија), Алек Попов (Бугарска), Петер Зилахи (Мађарска) и Андреј Блатник (Словенија). Домаћу прозу заступали су Љубица Арсић, Јовица Аћин, Слободан Тишма, Жарко Радаковић и потписник ових редова.

Главна особеност „Прозефеста” није се, међутим, огледала толико у гостима колико у домаћинима. С писцима су на по два јавна иступања учествовали новосадски гимназијалци. Најпре су их дочекали на свом терену, у гимназијама „Лаза Костић”, „Јован Јовановић Змај” и „Карловачкој”, а потом и у „гостима”, у „Арт клубу” Културног центра и кафеу „Атријум”.

Иако сам знао да је ова замисао већ успешно опробана прошле године, ипак сам у Нови Сад дошао с извесном стрепњом. Као већ ветеран у наступима на књижевним трибинама разних врста, и те како сам био свестан колико је умешности и искуства неопходно да би се ваљано водио разговор с писцима. То нипошто нису најпожељнији сабеседници. С прозаистима је неретко теже разговарати него с политичарима.

Показало се, међутим, да је моја зебња сасвим неоснована. Трочлане екипе гимназијалаца сјајно су се припремиле и тако спретно, речито и духовито обавиле посао да се неретко догађало незамисливо – да писци остану без речи. Одавно ми нико није постављао тако домишљата, а наизглед обична, сложена, а привидно једноставна питања.

Многи професионални критичари и водитељи трибина имали би чему да се науче од новосадских ђака. Уместо шепавог празнословља и неумерених хвалоспева добили смо неодољиву искреност и неспутану отвореност. Неуобичајено многобројна публика за књижевне скупове то је непогрешиво препознавала и награђивала пљеском и подстицајним смехом.

Други „Прозефест” имао је још једну посебност. Главна нумера није остављена за крај, већ је њоме почето. На отварању смотре, у свечаној сали „Матице српске”, почасни председник „Прозефеста” Милорад Павић уручио је новоустановљену награду „Милован Видаковић” (названу, да подсетим, по родоначелнику модерног српског романа). Први добитник био је чаробњак уметности читања Алберто Мангел.

Постоји и један технички вид „Прозефеста” који свакако завређује да буде поменут. Имао сам привилегију да учествујем на књижевним окупљањима широм света, од Европе, преко Америке, чак до Аустралије. Враћао сам се с тих путовања испуњен двојаким осећањима. Био сам најчешће очаран оним што сам искусио, али уз то је ишла и извесна горчина. Изгледало ми је да никада нећу дочекати да се и код нас приреди савршено организован књижевни скуп.

Сада сам и то доживео, а утисак нипошто није пристрасно мој, већ га једнодушно деле сви учесници. Нарочито страни. Све је у Новом Саду уистину било беспрекорно. Не само стожерни догађаји, трибине, него и пратећа логистика која је подједнако важна – смештај, превоз и уопште свака брига о гостима. А све то уз неусиљену срдачност, љубазност и предусретљивост. Да напросто не поверујете да сте у предизборној Србији.

Постоји ипак мајушна сенка туге. Жао ми је што сам већ искористио јединствену прилику да будем гост „Прозефеста”. Да сам био у прилици да бирам, уместо другог одабрао бих наредни, трећи. Организатори предвиђају догодине продужење фестивала за један дан који би се провео на целодневном прозном крстарењу Дунавом.

А можда све није изгубљено. Слепих путника може да буде и на бродовима писаца. На њима, заправо, понајпре...