И српска нафта из Анголе Русима

Руски „Гаспромњефт”, будући власник НИС-а, могао би у пакету са пумпама, рафинеријама и „Нафтагасом”, добити и концесије у Анголи. Иако је НИС својевремено у овај посао улазио да би уочи приватизације повећао вредност компаније, Руси ће и нафтна поља у Анголии по Војводини, ако се другачије не договоре, пазарити за 400 милиона евра.

Да ли ће до директног преузимања ових налазишта црног злата доћи зависиће од договора двеју страна, будући да се у овом часу разрађује цео низ пројеката о експлоатацији нафте у иностранству, потврдио је Срђан Бошњаковић, председник Управног одбора НИС-а.

Осим Анголе, каже он, НИС има лиценце за експлоатацију нафте у Нигерији, Либији, Венецуели, Ирану, Ираку. Прошле године је из анголске бушотине добијено око 79.000 тона нафте, док је захваљујући „црном злату” које се црпи са поља широм Војводине укупно произведено око 720.000 тона „црног злата”, или петина укупних српских потреба.

Будући да је реч о нафти која је знатно јефтинија од оне коју НИС купује на светској берзи, национални нафтни гигант би, испада, без велике муке могао да овим количинама помогне у смањивању инфлаторних удара изазваних све скупљим барелом.

У НИС-у, међутим, на то одмахују главом, наводећи да, као и свакадруга одговорна компанија, и НИС мора тржишно да се понаша, дакле на принципима реалне економије, те да не може због зауздавања инфлације да продаје гориво по набавној цени сирове нафте коју црпи са својих поља. Може, али у том случају би држава морала да надокнади ту разлику у цени.

НИС је, иначе, још 1980. године добио 10 одсто концесије у Анголи, али је због недостатка новца морао да их подели са хрватском „Ином” да би Ангола у међувремену одлучила да у корист своје локалне компаније смањи учешће за по један проценат. Уговор о концесији важи до 2025. године.

Концесије и повећање домаће производње нафте представљају почетак остварења визије да Србија обезбеди довољне количине нафте и гаса из сопствених извора и тако смањи увозну зависност, потврђују у НИС-у, додајућида би зависност од увоза ове важне сировине данас била знатно нижа да је држава хтела да им помогне тиме што би им омогућила већа улагања у нове изворе.

Да је то у међувремену урађено, увозна зависност Србије би се смањила за око 80 одсто годишњих потреба за нафтом. Међутим, државна енергетска политика последњих пет, шест година је додатно искомпликовала целу ствар под изговором да је то скупа инвестиција, са много ризика. Јер, шта ако се нафта на нађе.

Највећи удео домаће производње нафте добијене са НИС-ових налазишта у задовољењу домаћих потреба био је 1985. године када је, укључујући и Анголу, добијено 1,3 милиона тона црног злата, што је четвртина данашњих потреба. Од тада је пао на 20 одсто домаћих потреба, односно на око 720.000 тона.

НИС у Анголи има концесије на нафтним пољима у мору из којих је последње две и по деценије зарађено више стотина милиона долара. Наруку НИС-у у овом послу иде податак да барел сирове нафте стално расте. Црно злато које се овде црпи лагерује се са платформе у резервоаре и продаје одмах на терминалу, пошто се ради о малој количини, а трошкови транспорта су велики.

У „Нафтагасу” кажу да једна истражна бушотина кошта око 30 милиона долара, као и да ће НИС у истраживању учествовати сразмерно учешћу у концесији, али се тешко када може проценити колико ће се нафте пронаћи на тим пољима.

НИС-у је продужен уговор на концесије у Анголи до 2025. године и понуђено му је да учествује у новим истраживањима. Да је одбио овај посао не би имао никакво учешће у евентуалној експлоатацији нових бушотина.

Више страних компанија нудило је пре неколико година НИС-у да уложи око 50 милиона долара како би од 2010. године добијао годишње по 150.000 тона нафте, што би му донело укупан приход од око 850.000 милиона долара, али и повећао учешће приликом приватизације.

Понуда је и за Анголу стигла од великих светских компанија попут бразилског „Петробаса” и анголског „Сонангола” који би били главни носиоци посла. НИС-у је понуђено да учествује са 2,5 одсто у целој концесији, услов је био да ако посао крене одмах, а потписан је још за времена бившег министра енергетике Радомира Наумова, да би НИС прву нафту добио 2010. године, а зараду већ 2011, чиме би се за петину повећала сопствена производња и за толико смањио увоз.