Градња Храма Светог Саве дужа од века

Идеја за подизање Храма на месту на којем је 1595. године Синан-паша спалио мошти Светог Саве родила се три века касније, када је основано Друштво за подизање Храма Светог Саве на Врачару. Први конкурс за израду пројекта из 1905. године био је неуспешан, па је зато обновљен 1926. године. Тада је осмишљавање изгледа ове светиње поверено архитектама Богдану Несторовићу и Александру Дероку. На месту срушене мале цркве из 1895, изградња храма почела је 1935. године, а камен темељац постављен је четири године касније. Радове је зауставио Други светски рат, током кога су Немци градилиште користили као паркинг, да би коначно, 1984. године, после 88 одбијених молби патријарха Германа, била добијена сагласност да се настави са овим неимарским подухватом.

Купола тешка четири хиљаде тона и украшена крстом високим 12 метара, највишим од свих на православним светињама на свету, подигнута је пет година касније. Исте године радови су поново стали, да би се наставили тек почетком 21. века. Храм Светог Саве званично је отворен 2004. године, иако радови на унутрашњем уређењу још трају. Очекује се да ће прва и друга фаза мозаичког уређења бити завршене до 2019. године, када се прославља осам векова од добијања аутокефалности Српске православне цркве.

Позлаћени крст висок 12 метара са бакарног крова највеће православне светиње на Балкану силовито стреми ка небесима. Оријентир је путницима намерницима, понос Београђанима. Спомен на патњу, страдање и бесконачну способност уздизања српског народа после свих падова. На месту где је некада горела буктиња која је, како су Турци замислили, требало да, заједно са моштима нашег највећег светитеља Светог Саве, спали и наш дух, стоји као спас, нада и утеха.

– Основан је на месту где су освајачи друге вере некада спалили мошти светитеља Саве, мислећи да ће тиме сасећи веру народа који су поробили. Али вера не само да није угасла, већ је још више ојачала. Управо на том месту где су спаљене мошти Светог Саве, данас се уздиже храм у његову част, један од највеличанственијих православних храмова на свету – беседио је пре три године руски патријарх Кирил у светињи на Врачару.

И заиста, Храм Светог Саве, чија градња траје дуже од века и који је доскора био опасан скелама и препун мајстора, из дана у дан све је лепши и импозантнији. У пуном сјају, 22. фебруара, засјаће и купола украшена мозаиком, радом деведесет руских уметника предвођених Николајем Мухином.

​– У куполи, која је висока 65 метара, представљен је Христ у чину вазнесења на небо, што је уједно и једна од првих сцена у историји хришћанске уметности кад је реч о осликавању купола. Приказ у нижим сферама ослања се на Јеванђеље по Луки и почетак његовог другог списа „Дела светих апостола”, о Господовом одласку на небо и речима анђела сведока да ће се Исус Христ из Назарета, како је обећао, поново вратити на концу историје. Текстови које анђели држе су на црквенословенском језику, заједничком за народе словенског говорног подручја, а имена апостола и арханђела, Богородице и самог Христа исписана су грчким словима, што указује на жељу Мухина да Храм Светог Саве буде у сензибилитету византијског уметничког трага – објашњава Марко Јовановић, кустос Храма Светог Саве, додајући да је реч о простору површине 1.230 квадратних метара.

Ово је један од највећих пројеката мозаичког украшавања криволинијских простора у свету. Када буду готове све фазе, које, осим радова на куполи и поткуполи, подразумевају и уређење олтарског простора, ова светиња постаће највећа црква украшена техником мозаика.

– Мозаик је једно од уметничких решења за уређење куполе, осмишљено још тридесетих година прошлог века, када је већ постало јасно да ће се Храм градити према пројекту Богдана Несторовића и Александра Дерока, двојице тада младих, али талентованих архитеката. Идеја је била и да велике површине унутар Храма, веће од било којих које су се могле замислити у средњовековној Србији, буду украшене другим елементима, као што су разнобојни мермер, орнаменти, камена пластика... – каже Јовановић.

Храм је, напомиње, замишљен као једна врста архитектонског одговора, односно реплике Цркве Свете Софије у Константинопољу, чувене по мозаицима, па је зато преузета и њена техника украшавања.

– Постоје и оптички разлози за одабир мозаика. Он се користи у великим просторима како би се, због бољег одсјаја, сви делови видели и на дневној и на вечерњој светлости – додаје Јовановић.

Велелепни украс за највећу православну светињу на Балкану сачињен је у Москви, а његову израду финансирала је руска фирма „Гаспром њефт”. Прављен је годину дана, током 2016. и дела 2017. године, а онда исечен и специјалним камионима превезен у Београд. Мозаик тежак 40 тона постављан је од маја прошле године, а скеле су коначно скинуте прошлог петка.