Русија за поделу Арктика

Специјално за „Политику”

Москва, 18. априла – Сергеј Иванов, вицепремијер Русије, затражио је данас на заседању Морског колегијума од владе да хитно утврди географске координате које одређују ширину територијалног мора, искључиве економске зоне и подводне континенталне платформе Русије. Реч је о истраживањима која треба да докажу коме припада морско дно на Антарктику и у Охотском мору.

С обзиром на то да се копно не завршава на месту где почиње море, већ се наставља испод морске површине, научници неколико земаља чине све да докажу да је морско дно заправо наставак њиховог копна. У ту сврху прошлог лета се на дно Северног леденог океана, 2,5 километра дубоко, спустила руска научна експедиција која је узела узорке тла како би доказала да је гребен Ломоносова само наставак Сибирске континенталне платформе. Вера Петрова, шеф лабораторије органске геохемије Савезног научноистраживачког института, тврди да узорци тла које је експедиција Чилингарова донела потврђују да је реч о руском тлу – „органске материје по старости и саставу личе на узорке узете са Сибирске платформе”.

Слична истраживања воде се и у Охотском мору. Према међународном праву, морском економском зоном сматра се 200 миља од обале. У случају Охотског мора то изгледа тако да је највећи део мора окружен руским територијама, а централни део не припада никоме. Биоресурсе из ничијег дела мора користи педесетак земаља, а Русија због тога, према речима Иванова, годишње губи две милијарде долара. Зато је задатак руских научника да докажу да се испод воде налази руско тло.

Да би се неки део територије на земљиној кугли прогласио делом државе, неопходно је поднети захтев Уједињеним нацијама. Русија је то урадила пре седам година, али је захваљујући напорима САД одлука одложена на 10 година због недовољно доказа. Сличне захтеве за поседовање дела Арктика упутиле су Данска, Норвешка, Канда и САД.

Америка је одмах после прошлогодишње руске експедиције интензивирала своја истраживања. Прошле године је послале своје ледоломце који су, званично, имали само научне циљеве, али нико не сумња да је та наука у служби економије. САД су спремне да у истраживања морског дна на Арктику уложе девет милијарди долара и већ су започеле изградњу два ледоломца.

Планови Канаде су још већи – три војна ледоломца, осам патролних бродова, редовне експедиције...

Да би поставила питање припадности континенталног дела Арктика, Русији је, поред валидних научних доказа, неопходна милијарда и по рубаља до 2011, тврди министар за природу Јуриј Трутњев. Он је истакао да је за то потребно донети државни програм за обнављане руског захтева УН који мора бити готов до 2012. Али све се то исплати јер се, према првим проценама, испод ледене коре Арктика крије око 10 милијарди тона нафте и гаса. Ако се докаже да је гребен руски – све ће то припасти њој, а територија земље ће се повећати за више од милион квадратних километара, што је површина једнака површини две трећине Европе.

Проблеми поделе ресурса Арктика били су замрзнути још педесетих година. Није било научне базе за освајање морског дна, ни података о резервама. За време хладног рата на Арктик се гледало само са војног становишта – као на најкраћи пут САД и СССР-а до противника. Данас се на ту територију гледа као на решење глобалног проблема енергената који је сваке године све уочљивији.

Својим захтевом да се одреде морске границе Русија је отворила Пандорину кутију, прокоментарисао је један руски енергетски експерт, додавши да ће борба за Арктик бити жестока.

Европска унија је већ припремила специјални извештај о томе како се могу развијати догађаји око Северног пола, предвиђајући сукобе око резерви енергената. С њима се слаже и командант руских поморских снага Владимир Висоцки, који је на данашњем заседању Морског колегијума изјавио да „тренутно на Арктику влада мир и стабилност. Ипак не сме се искључити да у будућности може доћи до прерасподеле уз употребу силе, све до оружаног мешања”.

Зато је можда, најреалније, размислити о предлозима из 1920, да се нађе компромисно решење и морско дно подели по такозваним средњим линијама између Русије, САД, Канаде, Данске и Норвешке. У том случају би највећи део северног пола припао Данској, али и руска зона би се проширила заузевши скоро трећину океана. Та варијанта, сматрају стручњаци, мало је вероватна јер не би задовољила остале неарктичке земље које такође претендују на коришћење „ничије земље”, али ни Америку која би у том случају добила само 10 посто Арктика.