Париски шнајдер шије шајкаче и шапке

Шио је некад и у Граду светлости – Паризу, кројачким занатом 67 година се бави, а сада, да се у пензији не досађује, у својој малој радњи у ужичком занатском насељу Царина сашије понеку шајкачу, ђенералску шапку, одело, за фолклорце какав прслук или чакшире... Још увек као сат ради његова шиваћа „пфаф” машина, коју је половну купио у Француској пре четири деценије. Од омиљене „Политике” овај стари мајстор, Ужичанин Ђорђе Јокић (83), не одваја се већ 65 година, сваки дан му с њом почиње.

Неписано је правило да добар занатлија има неку своју мајсторију у послу, а Јокићева посебност је израда сувенир шајкаче. Незнатне величине, десет пута мања од обичне, са малом значком кокардом, српском заставом и траком да се носи као привезак, а сашивена је по мустри, исто као права. – Није лако савијати прсте око ње – одговара мајстор на питање да ли ју је тешко сашити. И управо у том тренутку улази муштерија у радњу, пита пошто ова сувенир шајкача.

Најбоље се продају на сабору

– Само 150 динара, као пола пакле цигарета – каже му Јокић и купац се одмах хвата за новчаник.

Правио је овај мајстор по наруџбини и огромне шајкаче, у обиму им читав метар. Нису му скупе ни оне стандардне величине (500 динара), које кроји и шије од војничког кангара сивомаслинасте боје или црне чоје. Према мустри сваку скроји, облик јој даје нарочитим калупом за пеглање. Хиљаде тих капа је Ђорђе направио, на многим српским главама се носе, од Гуче до Аустралије.

– Продајем их на вашарима и сајмовима, најбоље иду у Гучи, на Равној гори, у Београду, с нашим људима путују и у свет. Неко воли и ове официрске шапке које правим, какве је Живојин Мишић носио – прича нам ужички кројач, док се његов познаник Арсеније Басур надовезује: – Шајкаче мајстора Ђорђа носио сам у Русију где сам радио, Срби који раде тамо радо су их куповали. Посебно им се допала сувенир шајкача, чудили су се како је, онако мала, вешто сашивена.

Родио се Јокић у Качеру, селу између Ужица и Златибора, занат за шнајдера учио у граду на Ђетињи. Године 1951. положио је испит за калфу, самостално сашио сако. Потом радио у тој струци, читаву деценију у ужичкој кројачкој задрузи. Реши онда да се дошколује и заврши економску школу, па се као службеник запосли. Најпре је радио у социјално-пензионом осигурању, затим у општини, те напослетку, све до пензије, у ужичкој болници. Али кројачки занат није запостављао, увек у слободно време шио је помало: мушка одела, женске костиме, капуте и друго. Имао је и једну редовну навику.

– Кад је током радне каријере требало да користим месец дана годишњег одмора, узимао бих цео одмор и још месец дана неплаћеног одсуства па одлазио у Париз. Тамо сам, да додатно зарадим, шио у радионицама, радили смо конфекцију и по 15 сати дневно. Тако сам у париском раду 15 година користио своје годишње одморе – сећа се мајстор, који је удовац већ двадесетак година, а има ћерку Јелку и шестогодишњу унуку Јану која воли да сврати код деде у кројачку радњу.

Шта је оно што старог мајстора кројача у умећу издваја од других, модерних конфекционара који своје радње кројачким називају, питамо Јокића: – У шнајдерају је најтеже сашити масивнију одећу: капуте, сакое, костиме, мантиле, комплетна одела, као и шубаре, шајкаче, шапке. То раде кројачи поруџбинари који узимају меру, затим кроје, а муштерија мора да дође два-три пута на пробу. Абаџија је кројач другог реда, а терзије праве копоране, прслуке, везу гајтанима. Некад је било прилично тих правих кројача, али данас нестају, све постаје конфекција – објашњава Ђорђе, кога комшије у насељу Царина посебно хвале као врсног зналца:

– Мој тата је у овој радњи стални муштерија, а старији боље знају ко зна, тако да и ја донесем кад нешто треба поправити и средити. Ђорђе је један од ретких старих занатлија, стручан у послу и прави професионалац, искрен човек. Штета што овако јефтино ради – казује муштерија из комшилука Маријана Грашиловић.

С поносом да те носим

На зиду Јокићеве радње је слика из 1950. године кад је он учио занат у кројачкој задрузи. А пажњу у излогу привлачи запис у стиховима: „Лепа капо мога оца, деде, прадеде и чукундеде, са поносом да те носим и са тобом се, шајкачо, поносим. Купите да традицију обновите и сачувате, хвала.”

– То ми је срочио мој пријатељ из Лазаревца Миленко Антонијевић Антоније, здравичар и произвођач филтера за ракију, дружимо се по саборима. Шајкача је наша традиција, а традиција је и „Политика” коју редовно читам, посебно текстове из ужичког краја – каже Ђорђе Јокић.