Од селидбе фараона до обнове Хиландара
Пуних 60 година, Друштво конзерватора Србије (ДКС) чува српско културно наслеђе. Ова струковна организација окупља 203 стручњака из области заштите културних добара који, поред пројеката ДКС-а, обављају конзерваторске радове у заводима, библиотекама, архивима и другим установама у којима су запослени. Међу њима су архитекте, инжењери, сликари конзерватори, историчари уметности, етнолози и други експерти задужени за очување српског културног наслеђа не само у Србији него и у иностранству, каже председник ДКС-а Алекса Цигановић.
Прича о ДКС-у, додаје, почиње 1958. формирањем подружнице Друштва конзерватора Југославије на трећем Југословенском саветовању о заштити културног наслеђа земље у Врњачкој Бањи. Новооснована српска секција временом прераста у ДКС, који је у социјалистичком периоду имао велику активност.
„То је било златно доба развоја конзерваторске струке. Постојала је раширена међународна сарадња на пројектима у Аустрији, Мађарској и многим другим земљама, а ДКС су финансијски подржавале фирме, фабрике и други привредни субјекти”, објашњава Цигановић.
У то доба, додаје он, српски конзерватори су били и на челу југословенске стручне екипе која је шездесетих година учествовала у Унесковом подухвату измештања гробнице Рамзеса Трећег приликом изградње Асуаснске бране у Египту, као и у санацији хијероглифских записа на њој.
Друштво се данас финансира претежно из средстава Министарства културе и информисања а његов делокруг је теоријско унапређење струке. Тако је ДКС у 2017. организовао две струковне радионице, у Гамзиграду и Царичином граду, припремили су 41. број свог часописа „Гласник ДКС-а” а учествовали су и у организацији неколико стручних конференција.
„Ми практично компензујемо недостатак у дошколовавању стручних кадрова запослених по институтима, заводима, архивима, библиотекама и амортизујемо објективан недостатак средстава за њихову едукацију. Савремено доба је однело старе занате и зато имамо велика очекивања од Закона о дуалном образовању. Систем таквог образовања отвара могућност да се кроз средње школе неки од тих заната, потребних и за очување културног наслеђа, рехабилитују, науче и употребе”, наводи Цигановић.
Такође, чланови друштва су у својим матичним установама прошле године изводили бројне конзерваторске радове: од обнове конака и звонаре Хиландара, преко радова на археолошком локалитету Царичин град, до обнове куле бедема смедеревске и подграђа петроварадинске тврђаве. Ипак, Цигановић указује да заштита културног наслеђа никад није била тако отежана као данас. Зато је, додаје, потребно финансијски објединити очување културних и природних добара, док заштита културног наслеђа мора бити везана за систем образовања.
„Будући да је наш културни фонд стицајем историјских околности остао ван данашњих граница Србије, културна добра српског порекла у иностранству морају да пређу у стратешки однос државе. На пример, ми данас имамо канонски проблем с Македонском православном црквом којој припадају сви црквени и храмовни објекти, али и документација попут књига рођених и умрлих вођених по црквама – образовним и културним енклавама Срба у Македонији. Све је то сада у својини организација с којима немамо никакву сарадњу иако су то сведочанства нашег битка у иностранству”, упозорава Цигановић.
Додатни проблем, додаје он, јесте и кадровски дефицит јер 350 службеника у заводима у Србији, уз 610 запослених по архивима, није довољно да се избори с проблемима којима је изложено културно наслеђе.
„Културна добра су изложена политичким и идеолошким злоупотребама, али и комерцијалним притисцима. Зато су знаменита места и просторне културно-историјске целине наших градова запуштени, дерегулисани, оштећени, изложени доградњи, промени намене објеката, незаконитој адаптацији и санацији”, указује Цигановић.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
