Злодух пред Белом кућом

Почетком априла кинеске девизне резерве премашиле су вредност од једног билиона 680 милијарди долара. У то време у Пекингу је боравио амерички министар финансија Хенри Полсон. Рекао је да Кина има депозит у трезорима Федералних резерви САД, у виду америчких државних обвезница, од око 490 милијарди долара. Нешто касније се испоставило да је Полсон „заокружио” број наниже и да је она већа: кинески депозит у америчкој централној банци износи тачно 492,6 милијарди долара и мањи је, од страних улога, једино од јапанског – прецизирао је Институт за светску привреду и политику Академије друштвених наука Кине.

Полсон се радовао што је Пекинг одлучио да, макар и незнатно, за четири процента (а не за 40, како траже Американци) ојача јуан у односу на долар и изразио наду да ће апрецијација „тећи брже”, како би се смањио огроман дефицит САД у трговини с Кином (од 256,3 милијарде долара) и како би америчка роба била конкурентнија на кинеском тржишту. Председник Ху Ђинтао је испратио госта речима: „Кина и САД, као кључни економски играчи, сносе одговорност за унапређење стабилног и здравог развоја светске привреде.”

Председник Ху је потом, на Азијском економском форуму, који је одржан на кинеском острву Хајнан, изнео низ података о привредном успону Кине за последњих 30 година, од отварања према свету и уласка у реформе. Учешће Кине у светској трговини било је само један одсто 1978, а сад је осам одсто. У светском привредном расту Кина учествује са преко 10 одсто, а у ширењу светске трговине са 12 одсто. За три последње деценије Кина је привукла 780 милијарди долара страних инвестиција и увезла стране робе у вредности од 560 милијарди. Према подацима Народне банке Кине, кинески бруто национални продукт износио је 2007. године три билиона 570 милијарди долара, одмах иза БНП-а Немачке, који се процењује на три билиона 800 милијарди долара. Ако се има у виду то да је годишњи привредни раст Кине изнад 11 одсто, а Немачке 2,4 одсто, јасно је да ће Кина ове године постати трећа по снази економска сила света.

Нимало случајно, Кина је незаобилазна тема у америчкој председничкој кампањи, па чак и нека врста злодуха који вреба кандидате у трци за Белу кућу. Кандидат који напада Кину – због стања људских права, њене агресивности на светском тржишту, Тибета, убрзаног наоружавања или било чега другог – ризикује да се тешко огреши о економске интересе САД и замери америчким финансијским круговима, моћним транснационалним корпорацијама и сиромашним бирачима који купују јефтину кинеску робу. С друге стране, кандидат који не критикује Кину може тешко да се замери не само неоконзервативцима, који подређују свет америчким вредностима, него и синдикатима и популистима који тврде да Кинези „затварају фабрике и отимају посао” америчким радницима.

Од Регана до Буша амерички председнички кандидати су на изборима добијали гласове и на сејању хладноратовског страха од „кинеске опасности” и на „непопустљивости” према Кини. Сада се Кина мање критикује са идеолошког становишта него у ранијим кампањама. Бил Клинтон је 1992. оптуживао Џорџа Буша сениора да се „клања касапима из Пекинга” (што је била алузија на наводно заборављено крвопролиће на Тргу Тјенанмен 1989). Касније, исти Клинтон је, као председник, прагматично склопио с Кином „стратешко партнерство”.

Садашњи кандидати све мање у Кини виде идеолошког противника и оружану силу која угрожава безбедносне интересе САД, а све више лукавог конкурента америчкој привреди с којим је боље бити партнер него противник. Кандидати се, међутим, разликују у приступу Кини.

Хилари Клинтон оптужује Кину да се „не управља по правилима светског тржишта”, због наводних дампинг цена својих производа, да извози у Америку „затровану” храну и играчке и да „манипулише валутним курсом”. Она је, као и њен конкурент из Демократске странке Барак Обама, подржала у Сенату резолуцију којом се захтевају ревалвација јуана и казнене мере против Кине.

Недавно је смислила опасан, али хипотетичан, сценарио. По њему, кинеске девизне резерве у америчким банкама – она сума од 490 милијарди долара коју је помињао Полсон, а којом је заправо откупљен део америчког унутрашњег дуга – могле би да изазову катастрофу у Америци ако би Кина покушала да присаједини Тајван силом оружја. Америка би тада морала да стане у одбрану Тајвана, што би водило рату с Кином. Према томе, закључује она, девизне резерве Кине у америчким банкама су изазовно „кинеско оружје” уперено у спољну политику и привреду САД. А Америка се при том понижава – „зајми паре од Кинеза да би могла да купује саудијску нафту”.

Обама је опрезнији. Кина, по њему, „није ни пријатељ ни непријатељ Америке”. Опасне кинеске играчке треба забранити, а председник Буш би морао – у знак протеста због начина на који је кинеска влада угушила демонстрације на Тибету – да изостане са церемоније отварања олимпијаде 8. августа у Пекингу. Задуживање код Кинеза он такође сматра штетним – по амерички утицај у области људских права и по финансијску стабилност и спољну трговину САД.

Кандидат републиканаца Џон Мекејн држи се „класике“: тражи већу „транспарентност” у тумачењу војног успона Кине и наоружавања кинеске армије, либералнији политички систем, веће уважавање људских права и, за сваки случај, очување пуног присуства америчке оружане силе у азијско-пацифичком региону и ојачане везе са савезницима.

Пратећи ова америчка политичка збивања, кинески аналитичари предвиђају да ће САД све више зазирати од економске моћи Кине, али да ће две земље, чије су привреде комплементарне, бити на дужи рок и сијамски близанци и ривали.