Љубав све побеђује

Бајке су прве приче које подучавају мало дете шта је заправо љубав мушкарца и жене. У бајкама је љубав представљена бајковито – као врховно добро и најмоћнија сила која увек побеђује сваки облик зла. Типичан заплет је да нека зла сила или особа угрожава и замало победи добру особу, али да на крају неко својом љубављу спасава добру особу тако да онда они „срећно живе до краја живота”.

Безброј је бајки у којима љубав води до хепиенда. Тако, на пример, у бајци Успавана лепотица принц својим пољупцем буди зачарану лепотицу и тако скида магијске чини којима је она осуђена на стогодишњи сан. У бајци Снежана и седам патуљака принц пољупцем оживљава Снежану која је прогутала отровну јабуку.

Само припрема за живот

Бајке се најчешће детету читају пред спавање, и то не једном већ дете захтева да му се иста бајка чита много пута. Ово хипнотичко понављање дубоко утискује бајколику представу о љубави у дететово несвесно где она постаје модел односа који дете жели да доживи једног дана када одрасте. Иако се један део деце поистовећује са оним ко је спасен љубављу друге особе, а други део са оним који другог спасава својом љубављу, и један и други део су уверени да искрена и снажна љубав мора довести до срећног заједничког живота.

Како је стварни живот веома различит од бајколике представе живота, особе које не прерасту ову представу о љубави која све побеђује – тријумфалној љубави – могу имати значајних проблема у свом покушају да остваре љубавну везу која им је „обећана” у бајкама. Без обзира на то колико неко има година ова дубоко усађена представа може бити доминантна представа о љубави оног дела личности који зовемо „унутрашње дете”. Како не могу своју представу остварити у стварним односима, особе које трагају за тријумфалном љубављу је имагинарно потврђују и оснажују кроз различите врсте „бајки за одрасле”, најчешће филмова и романима у којима се љубавна прича завршава хепиендом.

Главна функција бајки је да започну припрему детета за одрасли живот, али та припрема је само почетна, тако да је касније током развоја треба прерасти. Дете је у родитељском дому окружено људима који га воле и зато почиње да верује да ће га сви људи на овом свету волети. Задатак бајки је да у дететову психу уведу идеју да у спољашњем, великом свету изван породице постоји зло, разноразне злонамерне силе које му могу наштетити. То сазнање делује трауматично на дете али управо срећни крај неутралише трауму. Дете слуша бајку у загрљају особе која га воли и која му пружа сигурност, а срећан крај га ослобађа емоционалне напетости која се створила док је изгледало да ће зло победити добро. Структура бајки је таква да одмах након „отрова” следи противотров у виду победе доброте, љубави и правичности.

Ревизија бајки

Покрети за ревизију бајки, који из њихових садржаја избацују представе зла и насиља тако да настају нове, „позитивне” бајке, губе из вида основну функцију бајки. Уместо да децу припремају за живот, овакве бајке их одвајају од стварног живота и своде се на претерано заштићивање деце.

„Старе” бајке које причамо деци су већ промењене тако што је љубави приписана још већа моћ него што је то било у претходним верзијама. У оригиналним бајкама браће Грим, објављеним 1812. године, није принц пољупцем пробудио успавану лепотицу већ је у тренутку пољупца истекло проклетство од сто година, као што и Снежана није оживела због пољупца већ је услед дрмусања њеног сандука, који је принц тражио да се отвори, из њеног грла испао комад отровне јабуке.

Људи чијим љубавним животом управља представа да својом љубављу треба некога да спасу бирају за партнере оне којима је спас потребан, дакле особе које имају неку „грешку”. Они истрајавају у односима у којима се жртвују и онда када у томе више нема смисла, јер су чврсто уверени да љубав мора на крају да излечи, промени или открави нечије срце. Други, уместо да своју судбину узму у своје руке пасивно чекају да буду спасени када се у њиховим животима појави права љубав праве особе.