Субота, 27.06.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа

Честитка за Оскара Нимајера

Честитка за Оскара Нимајера
Оскар Нимајер и фотографије из којих се види први рудиментарни изглед и незавршеност Бразилије Фотодокументација „Политике”

Нема озбиљнијих великих новина и медија у свету који нису пропратили и забележили стоти рођендан Оскара Нимајера, највећег живог архитекте данашњице или, како је најчешће речено, „гуруа дизајна ХХ века”, аутора са (Луцио Костом) урбанистичког плана Бразилије и пројектанта свих јавних објеката, на дан отварања, нове бразилске престонице. Такође, аутора великог броја импресивних и особених грађевина, грађених на неколико страна света, а које су маркирале архитектуру ХХ века.

„Политика” се прикључује овом светском догађају и упућује честитке великом маестру, са неколико додатних  разлога у односу на друге због тога што је наш лист, један од најстаријих европских листова, само неку годину раније, такође славио свој стоти рођендан. Поред тога „Политика” је преко свог колумнисте, који је потписник овог текста, у континуитету читавих 45 година у својој рубрици „Архитектура у свету и код нас” перманентно пратила стваралаштво Оскара Нимајера, од дана од када је ваш колумниста заједно са тада младим архитектом Јоакимом Гедисом, пре 48 година, био на прагу Нимајеровог дома одакле се простире величанствени поглед на залив Гуанабару и њену лепотицу Копакабану, овенчану драматичним силуетама фамозне Главе шећера, очевидно прве и трајне фасцинације овог великог ствараоца.

Да ови редови буду више од куртоазне честитке постарала се нека срећна звезда која је 1960. године, када се из екс-Југославије није могло путовати ван њених граница, одвела вашег колумнисту на тада светски догађај, инаугурацију Бразилије. Он је, тада, опчињен монументалним димензијама и фасциниран градитељством којим човек и архитектура запоседају голу пустош, претварајући је у велику тектонску цивилизацијску плочу, снимио тај тренутак архитектонске историје. Из те архиве су приложене фотографије из којих се види први рудиментарни изглед и незавршеност града.

Незапамћено је да је један архитекта у једном пројектантском даху пројектовао и изградио читав један град са толико великих и значајних објеката, а такође, и то да је све радио за више интересе нације, уз уобичајену редовну службеничку плату. Данас је Бразилија моћна, престижна и јединствена светска престоница којом се Нимајер поноси тако што каже: „Бразилију можете волети или не волети, али таквог града изниклог на пустој црвеној ледини нема нигде сличног на свету.”

Да би се све ово потпуно разумело треба напоменути да у време грађења новог града није било путева за ову област Подамазоније и да је сав градитељски материјал углавном транспортован авионима.

После Бразилије Нимајер гради велики број увек иновантних грађевина, напушта прав угао и предаје се, нико тако као он, овоидним, синусоидним облицима који постају спиритус његове архитектуре, манир који интригира светске критичаре те архитектуре у тумачењу те његове опседнутости залученом линијом. Једни сматрају да су то облине таласа са разуђених обала Гуанабаре, други кажу да су то заводљиве облине нагих тела преплетених на плажама Ботафога, а сам Нимајер се у то умешао својом изјавом: „облине жена које свакодневно гледам на Копакабани заједно са морем и планинама Рија су биле од пресудног значаја у мојим најзначајнијим делима”. Али, оно што Нимајер не каже, а што стручном и ученом оку не може да промакне, то је чињеница да је Бразил препун богатог португалског барока, еуфорично разуђеног у чудесне сплетове сложених увојака и волута што је морало у подсвести свакога ствараоца да остави трагове.

Нимајера, вечитог бонвивана и убеђеног атеисту, године нису могле мењати, чак се чини да га је хедонизам уводио у нове стваралачке подвиге. Награђен је наградом Британског краљевског института за архитектуру, а 2002. године додељена му је Прицкерова награда која се рангира као архитектонска Нобелова награда. Оскар Нимајер и данас најактивније пројектује и гради и то на великим пројектима у својој земљи и иностранству, потврђујући ону парадоксално луцидну „Политикину” флоскулу, исказану за њену стогодишњицу: „Потребно је сто година да се постане млад”.

Један књижурак у Краљевини Југославији звао се: „Од срца срцу”. Слично, данас један стогодишњак, другом стогодишњаку од срца поручује: срећна Вам успешна младост.

Коментари3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.