Хеклицом до раскоши

Као модни детаљ, накит оплемењује одећу, заокружује стил и преноси поруку коју околини о себи шаље особа која га носи. Раскошни комади, какве прави Милица Маринковић, оличење су екстравагантних личности које имају довољно храбрости и умећа да тако нешто необично прошетају на себи.

Младој ауторки преокупација у средњој школи, а потом и на Факултету примењених уметности, био је дизајн текстила. У чаробни свет накита ушла је непланирано. Већ десет година га ручно израђује.

Оног тренутка када је дошла на идеју да кроз накит оживи старе текстилне занате као што је хеклање и да традицију споји са модерним, хеклица је постала њен главни алат.

– Топлином памучног предива покушавам да оплеменим хладноћу метала или пластике од којих су направљени ланци, али тако да на први поглед људи не препознају да су ти надограђени детаљи хеклани – истиче Милица.

Са овом вештином сусрела се још као дете, али признаје да, када су је њене баке терале да научи да штрика, шије и хекла, тада се у то умеће није претерано удубљивала. На факултету су морали да науче и ручне радове, тада их је и заволела.

У почетку је правила хеклане минђуше, које су туристи из Италије приметили у гомили других рукотворина, које је изложила на штандовима покрај мола, где су пристајали бродови на острву Скијатос. И тада је филигрански стрпљиво по читав дан стварала једну минђушу. Око изузетно танке жице, увијене укруг, хеклала је најтањим концем, а онда те детаље спајала и украшавала перлама и кристалима.

Међутим, неко време је престала да ради хеклани накит.

– Наши људи, нажалост, то не поштују. Наилазила сам на разне коментаре, рецимо, да то може баба да ми иштрика и да је старомодно. Кад тако нешто чујеш, иако си школован, осећаш се понижено и несрећно. Моји купци су били странци, који су то умели да цене, чудећи се ниској цени. Морала сам да прилагодим цене нашим стандардима – признаје Милица, која се ипак због тога није обесхрабрила.

Да би се прилагодила тржишту, Милица истовремено израђује и модеран, атрактиван накит за шаке, стопала, целе ноге, главу, косу, тело, атрактивне блузе од ланаца... Он је сјајан, чак шљаштећи, са много кристала.

Најупечатљивије су круне које девојке носе за осамнаести рођендан или за венчање. У свету је тренд да мајке наручују једну за себе, обично мању, и једну за своју ћерку. Једна круна је обишла Србију. Њоме се окити она девојка коју прогласе за најлепшу у граду или региону.

Занимљиве су и огрлица-нараменице, које могу да се обуку преко хаљине, мајице, блузе... На овим комадима има разних светлуцавих материјала, кристала, ланаца, шљокица и металних ружица, које су тренутно у моди.

Милица је као члан Улупудса и самостални уметник излагала у галерији „Сингидунум”, „Прогрес” и на тематским сајмовина и разним манифестацијама ручно рађеног накита. Своје креације продаје само преко „Инстаграма”.

Модел за мис екологије

Милица Маринковић је оригиналност исказала и уникатним таписеријама и хаљинама од чепова и лименки налик сценским костимима. Ове необичне моделе од светлуцаве попијене амбалаже није било лако израдити. На сваком затварачу бушила је неколико рупица и спајала их жицом, а листиће које је исецкала од метала лепила је, хефтала и ушивала за корсете од папира, који су девојке на ревији носиле преко потхаљине у боји коже. Своје несвакидашње креације приказала је на међународном фестивалу „Екокулт” и више групних и самосталних изложби. Једну од тих хаљина носила је наша представница на избору Мис екологије на Филипинима.