Лажне бомбе одложиле на стотине суђења

Правосуђе не може само да реши проблем све угроженије безбедности судија и зграда судова. Не може да спречи све бројније лажне дојаве о подметнутим бомбама, због којих се одлаже на стотине суђења. Не може да буде ажурно под теретом нерационалне мреже судова и огромног прилива нових предмета, а нема утицаја на законодавну и извршну власт да убрза оснивање апелационих судова и управног суда.

Председница Врховног суда Србије Вида Петровић-Шкеро већ годинама указује на исте проблеме. У сваком разговору с новинарима наглашава да је судство једна од три равноправне гране власти и независна од друге две гране.

Показало се током ових година да рад правосуђа и те како зависи од одлука извршне и законодавне власти. Шта је то што највише зависи од њих?

Судство је независно само у доношењу својих одлука. Али, зависно је од законодавне власти јер она доноси законе на основу којих суд суди. Зависно је од извршне власти која мора да обезбеди средства и услове за рад. Не можемо причати да нисмо зависни од извршне власти у ситуацији када девету годину понављамо исту причу да у Палати правде у Београду, у општинским судовима који се налазе у тој згради, седе три судије у истом кабинету и деле исту судницу, па могу да суде тек сваки трећи дан. Од услова за рад много зависе наша ажурност и квалитет.

Ми имамо законску обавезу да судимо, пресудимо и да то урадимо квалитетно и у разумном року. Али, с друге стране, обавеза је Скупштине да доноси законе и да разрешава и бира судије, а она то не ради годинама. Обавеза извршне власти је да обезбеди услове за нормалан рад судова. Да ли је нормално да је тако тешко утврдити одакле се упућују анонимни позиви о подметању бомби?

Од почетка године било је 13 лажних дојава у Палати правде и још десетак у другим судовима. Зар не може с листинга да се утврди одакле долазе ти позиви?

Сваки суд има своју телефонску централу и има листинг бројева с којих су дошли позиви. Знамо да постоје заштићени бројеви који не остављају идентификацију, али ипак је нелогично да толико лажних дојава не може да се открије. Ја то заиста не бих умела да објасним. Ниједан судија није ни овлашћен ни стручан да одговори на то питање. То треба питати у министарству које је надлежно за откривање учинилаца кривичних дела.

Било је саопштено да је један позив упутила особа запослена у Републичком јавном правобранилаштву. Да ли можда знате како је та особа откривена?

Откривено је тако што је члан породице те жене доставио писмо председнику суда и тужилаштву, у коме је тврдио да је она звала суд и рекла да је подметнута бомба, па је извршена провера навода из тог писма и дошло се до осумњичене.

Објављен је податак да се чак 150 суђења и истрага у Палати правде одложи у тренутку када се нареди евакуација зграде. Могу ли се сагледати дугорочне последице оваквог паралисања рада судова?

Због дојава о бомбама већ су изгубљене године суђења. Ми већ годину дана имамо проблем због тих дојава, а у последње време су учесталије. Ево, израчунајте: ако је данас одложено суђење код једног судије парничара који има у раду 500 предмета, рочиште ће бити одложено за јесен, али ако се тада понови евакуација онда оно неће бити одложено на неколико месеци него на још дужи период јер ће тај судија тада имати још већи број предмета у раду. То носи године суђења!

Немогуће је да функционишемо на овај начин јер готово да нема дана у Србији без дојаве о подметнутој бомби у некој згради суда. Колико је грађана изашло с посла или узело слободан дан да би завршили неки посао у суду, узели извод из земљишних књига, оверили пуномоћје, да би сведочили на суђењу, али морали су да се евакуишу из зграде пре него што су стигли на ред. То је велики проблем и то нас све много кошта, и државу и грађане који не могу да остваре право на правично суђење јер судови немају услове да остваре разумне рокове.

Ко је дужан да реши тај проблем и обезбеди несметано одвијање суђења?

Извршна власт. Она мора предузети ефикасне мере, мора да направи системски механизам за разоткривање учинилаца и за адекватну безбедност зграда судова. Мора да ангажује довољан број људи у надлежним службама који ће се тиме бавити.

После убиства судија у Оџацима и Књажевцу поново се говори о увођењу правосудне полиције. Шта се конкретно ради на том плану?

У систематизацији је за 600 нових радних места повећан број судских стражара у целој Србији. То је урађено летос, после убиства судије у Оџацима и сада се ти људи обучавају у школи у Нишу, која иначе служи за обуку затворских стражара. Направљен је систем едукације, али потребно је време да се ти новопримљени људи додатно образују јер они морају бити врло стручни за тај посао. Потребно је и много прецизније законом регулисати овлашћења и надлежност судске страже. Неопходно је и обезбедити средства у буџету за плате и опрему, што није лако и није могуће урадити у кратком року, али, ето, и то је у надлежности извршне власти.

У чијој је надлежности судска стража?

Судска стража је потпуно специфична. Није у надлежности ни Министарства правде ни Министарства унутрашњих послова. Судски стражари су државни службеници који су запослени у суду као радници обезбеђења, али морају имати специфичну обуку, специфичан начин рада и посебан статус. Не би требало да буду плаћени као остали државни службеници.

Ко чува судије ван зграда судова, у њиховом приватном делу живота, у случајевима када је процењено да им је безбедност угрожена?

То је најтежи проблем судства, код нас и свуда у свету. Безбедносну процену морају да врше надлежне службе које постоје код нас у МУП-у, али код нас та безбедносна процена није довољно ефикасна јер пролазе месеци док од МУП-а не добијемо одговор о конкретном захтеву који подноси председник суда описујући све околности случаја због којих сматра да је оређени судија угрожен. Мора се проценити да ли је опасност реална јер не можете сваком судији обезбедити стражара испред куће или непрекидну пратњу и посебну врсту возила.

Да ли је до сада било процена да судији треба заштита, а да то није судија Специјалног суда?

Да. Има таквих случајева, и у Београду и у судовима у унутрашњости, не могу да кажем колико. Те судије чувају припадници Јединице за заштиту МУП-а Србије.

Обично се сматра да је кривичарима потребније обезбеђење, али се испоставило да су судије парничари много чешће мете претњи и напада.

Број претњи судијама и председницима судова је све већи, дневно се повећава. Парничари су много угроженији јер пресуђују о најважнијим животним проблемима грађана, о имовини, радним односима, старатељству над децом, исељењима из стана. Већина тих претњи су само израз беса, немоћи или жеља незадовољне странке да се претњом постигне брзина суђења или исходује врста одлуке. И тога је увек више у парницама. У кривици постоје санкције па окривљени има одређену дозу сумње да ће пресуда бити оштрија уколико прави проблеме. Правна природа грађанских односа је таква да супротстављене странке, истог статуса у спору, сматрају да су обе у праву, а онај који губи каже да га је „корумпирани судија довео до просјачког штапа”. Нема претећег писма у коме се не каже да је судија корумпиран. Прете обично да ће убити судију, па себе.

Ви сте, као председник Врховног суда, добијали озбиљна претећа писма. Да ли имате државно обезбеђење?

Две године од МУП-а чекам безбедносну процену.

Шта је са судијама Одељења за организовани криминал Врховног суда?

Чекамо безбедносну процену.

Каква је, иначе, сарадња судства и полиције?

И ту недостаје системско решавање проблема. Могу да разумем да МУП има кадровске проблеме, недовољан број људи, али код нас је деценијама појава да полиција нема кадрове за асистенцију приликом извршења судских одлука у грађанским поступцима, а највећи број напада на судије и повреда, покушаја убистава, било је управо у таквим ситуацијама. Многа извршења у породичним споровима, која морају бити ефикасна, нису спроведена зато што није дошла полиција да асистира. Судски извршитељ нити има знања нити има овлашћења да примењује силу, а у многим случајевима је потребно применити мере принуде. Зато долази до одлагања, а само ћу да подсетим да је већ неколико пресуда донето у Стразбуру само због тога што нисмо имали разуман рок у погледу извршења судских одлука.

Како оцењујете однос јавности према правосуђу?

Начин коментарисања судских одлука и паушалне оцене рада појединих судова од стране носилаца друге две гране власти умногоме доприносе начину на који се грађанство односи према нама. Зато се и догађа да они који нису задовољни судском одлуком узимају правду у своје руке и нападну судију. Ако спор дуго траје, незадовољни грађанин ће рећи да је судија потплаћен да одуговлачи, а ако брзо пресуди, рећи ће да је то урађено преко везе или уз мито. Штагод суд урадио у овом тренутку, грађанин ће рећи да је судство корумпирано и позваће се на неку политичку или јавну личност која је за њега ауторитет која је изашла у јавност и рекла: „Ма, какво је то судство?!” или: „Пресуда је правно замајавање”. С друге стране, носиоци јавних функција воле да се позивају на суд када треба решити неки проблем у функционисању власти. Ако су спорне приватизације, стечајеви или ако је политичар увредио политичара, онда сви говоре како ће суд рећи ко је у праву, али исти тај суд је мета напада истих тих политичара ако им се не допадне нека судска одлука. Исти тај суд је потпуно маргинализован као грана власти.

Знамо да је и судијама суђено због мита и да је судија Врховног суда због тога на издржавању казне затвора, по правноснажној одлуци управо Врховног суда.

Да, али тај судија још није разрешен дужности судије, а онда новинари и грађани говоре како ми штитимо „наше” јер не знају да је за разрешење надлежна Народна скупштина која три године није одлучила ни о једном предлогу за разрешење судије и која две године није изабрала ниједног новог судију. Нису разрешени ни они који су испунили услове за пензију, па због тога не могу да суде, али и даље примају плате јер нису разрешени, због чега на њихова места не могу да буду биране нове судије. Скупштина је заказала ванредну седницу да би укинула имунитет једном тужиоцу због кривичног поступка против њега, а није могла да стави на дневни ред избор и разрешење судија јер то за Скупштину није било хитно ни битно. Сада Скупштина не ради и опет чекамо да прођу избори. Многе судије више нису међу живима, чак су двојица и убијена за мање од годину дана.

Врховни суд је познат као суд без суднице. Ако имате више оптужених, морате да судите у Палати правде или у Специјалном суду. Како ћете решити тај проблем?

Девет година чекамо зграду, немамо судницу, одржавамо јавне седнице у Палати правде, а онда тамо имамо лажну дојаву о бомби и евакуацију. Довођење оптужених из притвора кошта ову државу. Морамо вратити оптуженог у Централни затвор, не можемо га држати на паркингу Палате правде док се не утврди да ли је узбуна била лажна. Многа суђења се политизују и у јавности се о њима воде дебате, а да ли неко размишља о томе да Врховни суд Србије, који постоји 162 године, нема своју зграду ни своју судницу?

Шта је са зградом у Немањиној 9, у коју треба да се уселе правосудни органи? Чини се да су радови при крају.

Грађевински ће зграда бити готова у јуну, али не зна се када ће бити опремљена за усељење. Нажалост, Врховни суд опет неће имати своју посебну зграду, али ће бити у лепој новој згради, бар споља дивно изгледа. Ту би требало да буду усељени Врховни суд као будући касациони суд, затим апелациони суд и управни суд, који још нису основани, као и постојећи Виши трговински суд.

Дакле, може се десити да зграда буде спремна за усељење, а да немамо формиране судове који у њој треба да раде?

То зависи од тога када ће се конституисати нова Скупштина која би требало да усвоји системске законе из области правосуђа и омогући конституисање судова. Теоретски, то може да се деси већ у јуну. Али, остаје и тада питање када ће судство доћи на дневни ред. Најхитније би требало усвојити закон којим ће бити успостављена нова мрежа судова, што се одлаже већ девет година. Све док се то не уради имаћемо проблем све веће неажурности судства због преоптерећености предметима.

Какав је сада материјални положај судија и запослених у правосуђу?

Сматрам да је материјални положај судија сада задовољавајући, али још није решен материјални положај судских службеника који је веома лош. Донет је закон који није на адекватан начин третирао државне службенике у правосуђу без којих судство не може да функционише. Ако се закон не промени, за шта је надлежно Министарство за државну управу, најбољи службеници ће нам отићи.