Место где играју виле

Писани трагови о воденицама говоре да су се оне појавиле још у 16. веку, а један извор из 1573. потврђује да је у то време једну воденицу с четири камена подигао велики везир Мехмед Паша Соколовић, и то у вароши Бечкереку на реци Бегеј. Воденице су могле бити фиксиране уз обалу, док им је точак био уроњен у реку чији ток га је покретао, а вода се могла и посебним каналима наводити на механизам за покретање камена. Постојале су и покретне воденице на лађама, где сама пловидба покреће млинове који тако мељу док се лађа креће. Млинови на води су касније могли бити власништво манастира, заједничка имовина редовника, ортака или појединаца. Бригу о тим првим фабрикама водили су воденичари, који су своје знање најпре стицали кроз шегртовање, а онда су га и они преносили другима. Најчешће својим синовима. Слични власнички односи протежу се до данашњег дана.

Пошто су реке биле тесне, у равници се јављају млинови суваче. Реч је једноставним постројењима које покреће стока: говеда и коњи. Први писани, а сачувани документ о банатским сувачама настао је у Панчеву 1727. Зрењанин је 1793. године имао 17 сувача, а ове млинове имала су и сва околна села. Нека и више њих. Крајем 19. века село Ботош је имало 14 сувача. Извесна удовица Колбаски у Бечкереку је 1890. своју сувачу опремила парним казаном и то су били зачеци прве индустрије. Сувачари су, иначе, морали да полажу испит пред еснафском комисијом.

И градња млинова на ветар, односно ветрењача, сеже у далеку прошлост. Оне су подизане да би млеле жито, а у свету и да би се преливала вода у почетним системима за наводњавање. Претпоставља се да су прве ветрењаче у Војводину допремљене из Холандије. Најстарија ветрењача у Банату подигнута је 1794. у Елемиру. Агоштон Киш је овде имао посед, а кад је чуо за ветрењаче путовао је у Холандију и кад их је видео одмах је пожелео да их има на свом поседу. Највећи недостатак механизама на ветар је што овај енергент није увек на располагању. Свеједно, оне су у неко време дале значајан допринос прехрани становништва, а данас јој се човек опет враћа јер је ветар природна појава, не може да се потроши, има га у неограниченим  количинама и кад се користи нема загађивања околине.

Начини на које се меље жито у индустријским погонима усавршавали су се последњих деценија из дана у дан. У оваквим млиновима се више не ноћива, овде не долазе помељари и не ишчекују брашно у дугим редовима. У воденицама, сувачама и ветрењачама докони су измишљали свакакве приче. Вероватно због тактичке борбе да се што пре стигне на ред, развиле су се праве бајке о демонима, вампирима и разним другим надљудима који су претили свима који заноће у млину. По словенској митологији, око воденице играју и виле, овде дуга пије воду па се у води око воденице нико не купа. Воденица мора да се гради најмање седам година. Ако је неки предмет омађијан црном магијом, упереном против неке особе, мора се бацити на воденички точак. Због дугачке и понекад заморне шкрипе млина, код нас се за досадног човека или жену уврежила изрека „меље као млин”. Воденице, ветрењаче и суваче, обележја кроз дуго време, нестали су, изрека је остала.

Саша Срећковић, из београдског Етнолошког музеја, на отварању изложбе у Зрењанину рекао је да је све оно што је о млиновима као важном обележју вишевековне епохе сакупио Душан Маринковић значајно за нашу културу. Изложби су свој допринос дали и ученици две овдашње школе. Они су израдили макете неких млинова и тако се на најбољи начин упознали с нашим градитељским наслеђем.