Планино, моја старино!

Кад стигнете у Ужице, уместо да се запутите ка далеко познатијем Златибору, сада већ урбаној престоници српског планинског туризма, усмерите се на другу страну, само десетак километара североисточно одатле, и пут ће вас одвести до мирне и питоме Јелове горе. Право откриће за људе жељне боравка и уживања у природи и благодети које нуди све популарнији „шумоход”.

Ова висораван маљенско-повленских планина обрасла је углавном буковом, грабовом, брезовом и нешто мање храстовом шумом. Али су боровнице и малине, којих током лета има у изобиљу, оно по чему ова планина предњачи у односу на далеко популарније Златибор и Тару.

Добро обележене стазе

Зато није чудо што слатко, као и домаћу ракију и ликер, припремљене од овог прелепог бобичастог воћа, у зимским месецима када смо ми посетили Јелову гору, има готово свака кућа. Управо ту ракију посебног укуса пробали смо код Слободана Перишића, који нас је, као путнике намернике, свратио са пута у свој дом. Ту смо се случајно затекли у потрази за правим домаћим квалитетним сиром и кајмаком.

Пут настављамо опремљени штаповима, удобном обућом и одећом. Крећемо се црвеном, жутом и зеленом пешачком стазом, које су пре нас добро обележили шумари, тако да не постоји бојазан да, иако смо први пут овде, скренемо и залутамо са правог пута.

У групи је све лепше, па је пријала и шетња до Ђаковог камена, Јелине и Јованове воде, где се можете окрепити и напојити водом. Реч је о врховима Јелове горе чија је просечна надморска висина око 800 метара, док се највиша кота, Јелина главица, простире на висини од 1.011 метара.

Одавде „пуца” прелеп поглед на Златибор, Торник и околину, а наоколо је спокој какав доноси боравак и дружење са природом.

Нешто захтевнија је пешачка стаза до Кадињаче која у оба правца, кажу планинари, има око 15 километара. Није је тешко прећи, без обзира на временске услове, а уложени труд свакако вреди, пре свега зато што ћете посетити помало заборављено, а свакако историјски важно место, где се одиграла једна од кључних битака у Другом светском рату у којој су изгинули храбри борци овог краја.

Гостима се радују и зими

Млађи мештани, којих у овом лепом крају има доста, углавном раде у Ужицу, док се они старији баве узгојем стоке и малина, боровница и других плодова по којима је Јелова гора позната. Без обзира на рад и обавезе, људи овог краја, посебно у зимским месецима, радо примају госте иако их срећу први пут. На срдачан пријем наишли смо у кући Обрада Стефановића, који нас је свратио са прага, видевши да се дивимо његовом дворишту. Уз постојећу модерну кућу, Обрад и његов син су желели да сачувају етно-мотиве, па су додали прелепу брвнару користећи природне материјале, дрво и камен. Простор су оплеменили и бунаром и језерцетом, уз чији шум и жубор се одмарају током летњих месеци.

Башта и у зимско доба изгледа уређено и богато. Још када домаћин са својом изворном групом „Кадињача”, са којом је наступао широм Србије у протеклих неколико деценија, запева песме „Еј, сељаци”, „Планино, моја старино” или „Пастирче младо и мило”... Доживљај је потпун.