Царство зачина

Када сам се одлучивао да поново посетим Индију, овог пута у пратњи супруге која у тој земљи никада није боравила, одлука о томе где ићи заправо и није била тако тешка. Не само да сам Кералу – „Божију земљу”, како је због лепоте зову – знао са једног од претходних путовања, него су и утисци које сам из ње носио били сјајни. Комбинација обиласка природних лепота са боравком на океану и уживању у тамошњим плажама чинила се стога као најбољи могући избор.

Керала је једна од најмањих, али и економски најразвијенијих индијских држава, а налази се на крајњем југозападу ове огромне земље. По површини више него двоструко мања од Србије, Керала има око 33 милиона становника, па је тако густина насељености изузетно висока – у шта се човек лако увери када крене да путује овом државом.

Плантаже чаја

Керала је део Индије са изузетно богатом историјом: почевши од Португалаца у петнаестом веку, освајали су је Холанђани, па Французи, и потом Енглези, а све због трговине зачинима, али и чајем по чему је овај део Индије познат. Наиме, сви зачини које користимо и у нашој кухињи, почевши од бибера, цимета, ваниле па до егзотичнијих чилија, куркуме, кардамома, морског орашчића или каранфилића гаје се у овом подручју... Уз то познате су и плантаже чаја изванредног квалитета који се и данас одавде извози у цели свет.

Керала је уз то и једна од најбогатијих индијских држава, са релативно добрим здравственим и образовним системом, са просечним животним веком од преко 70 година и са – Комунистичком партијом на власти што је видљиво по многобројним сликама Маркса, Енгелса, Че Геваре, али и Стаљина на плакатима, заједно са локалним политичарима. И да, становништво Керале је помешано када су религије у питању: више од половине припада хиндуизму, око трећине су муслиманске вероисповести, док је једна петина хришћана.

Најбољи период године да се посети Керала јесте од децембра до фебруара – то је сушни зимски период у коме има мало падавина, а температуре су пријатније но обично, мада је на обали константно око 32–33 степена Целзијуса. Што се тиче терена, разликује се обални део – Арабијско море као део Индијског океана запљускује Кералу – где је типична тропска вегетација на дугачким пешчаним плажама. Иза тога, бар у централном делу, иде подручје са великим воденим површинама које се састоје од система канала и језера, а онда почиње брдовити предео у којем се гаје зачинске биљке и чај, јер су ту температуре током дана ниже, а увече падају и на петнаестак степени што погодује гајењу ових култура. У том делу налази се и највиши врх Индије јужно од Хималаја, који достиже скоро 2.700 метара.

Наш је пут почео пријатним и не тако дугим летом арабијског полуострва – до Керале се стигне, са паузом између летова, за неких једанаест–дванаест сати. Наша прва дестинација у Керали је био Кочи, град у коме је трговина зачинима, али и чајем цветала вековима, а који је данас захваљујући својој богатој историји постао права Мека за туристе. Ту смо обишли неколико цркава и музеј, али и видели представу у локалном позоришту, познати богато костимиран Катакали базиран на древним индијским еповима. Наредна етапа је био одлазак у Мунар, у брдима Западних Гата, где се гаје чај и зачини – па не чуди да смо тамо посетили једну плантажу зачина, Музеј и фабрику чаја, али и интересантан национални парк Еравикулам.

Парк слонова

У Перијару смо онда обишли парк слонова где се ове огромне животиње јашу и хране, посетили представу са древном борилачком вештином Каларипајату, али и ишли и на час кувања индијске хране. Наш возач Шинз одатле нас је опет вратио на море, у Алепеј – и ту смо онда провели дан, укључујући и новогодишње вече, на броду који крстари поменутим каналима и језерима са бујном вегетацијом свуда унаоколо. То представља посебан доживљај јер се спава на броду, али и ужива у локалној храни која се на броду спрема.

После тога уследио је одмор и купање, најпре у предивној Варкали, сјајном месту са великом километарски дугом пешчаном плажом, а онда у Коваламу, где има неколико предивних залива, сваки са својом пешчаном плажом и палмама.

Између два купања, искористили смо да на један дан одемо на најјужнију тачку Индије, у град Канијакумари, у суседној држави Тамил Наду, са храмом и спомеником на два острвца, али и великим хинду храмом у који долази мноштво ходочасника. Одмор у Варкали па онда у Коваламу је изузетно пријао – море је веома топло (29 степени Целзијуса), песак предиван, а уживање у таласима – понекад и јако великим – бескрајно.

Наравно да овакав један пут доноси мноштво узбуђења, али и својеврсних искушења. Из овдашње зимске перспективе температуре од преко 30 степени делују привлачно, али у комбинацији са великом влагом то заправо значи непрестано знојење и брзо замарање.

Широк осмех

Изазов је понекад био и смештај који смо углавном имали код индијских породица – јер је некад значио минимум када је комфор у питању. Ипак, све се то лакше подносило – и мириси, понекад смрад, гужва, гомиле људи, разбацано ђубре, прашина – захваљујући љубазности Индијаца, увек насмејаних с оним својим белим зубима и увек спремних да помогну.

Двадесетак дана, колико је пут трајао, прошло је као у трену. Лет назад до Абу Дабија, па онда до Београда – значио је и повратак у европску зиму. Керала је из београдске перспективе изгледала као неки далеки сан. Океан, слонови, катакали, хаотични саобраћај, мириси – све се то мешало у једну слику која је будила пријатна осећања и била одраз доживљаја једне непоновљиве и тако различите земље коју треба видети да би се схватило колико је живот на нашој планети богат и разнолик. Управо зато ваљда и стоји тврдња из оне честе рекламе о невероватној и непоновљивој Индији.

Саобраћајни хаос

Керала је пренасељена – и то се јасно види током путовања, поготово по обали, где се стално пролази кроз места са хаотичним саобраћајем, у гужви од пешака преко мотоциклиста, возача аутомобила и тук-тукова (вози се левом страном), и са прашином и буком (сви трубе!) коју су непрестано подизали. Уз то путеви су доста уски, препуни кривина. Наш водич колико год је имао лепе манире у разговору и опхођењу, толико је у вожњи био класични индијски возач. А то значи да смо у шест дана путовања с њим прошли кроз безброј ситуација које су нама навикнутим на европски стил вожње – макар и његову српску варијанту – изгледале комплетно погибељне. Никако нисмо схватали претицање у непрегледној кривини или мимоилажење у пуној брзини са аутомобилима и на левој и на десној страни – али нас је он умиривао да је у Индији то нешто најнормалније.