Луда љубав

Људи често супротстављају разум и осећања, не схватајући да емоционалне реакције могу у неким ситуацијама бити разумне, а у другим неразумне. Тако, на пример, ако се особа плаши онда када и треба да се плаши, страх је сасвим разумна реакција која јој помаже да се склони из околности у којима је угрожава нешто јаче од ње.

Друкчије је са ирационалним страховима, када се особа плаши онога што је заправо не угрожава.

У овом супротстављању емоција и разума посебно место има љубав. Веома често су током историје људи сматрали да је велика и снажна љубав, било да је узвраћена, било неузвраћена, разлог за привремено или трајно губљење разума. Реч је о представи „луде љубави”, чији садржај може да буде трагичан, али и комичан.

Немогући партнер

Један од примера неразумног бирања партнера јесте слепа љубав у којој неко бира партнера који је према мишљењу околине „немогућ”, што значи и да је сама љубавна веза „немогућа”. Док је другим људима потпуно несхватљиво како се једна особа заљубила у некога не видећи његове недостатке или намере, заљубљеној особи је тај избор најбољи могући тако да је спремна да свашта уради и да поднесе различите жртве да би управо са том особом остварила љубавну везу.

Није чудо да је људе током историје занимало објашњење тако мистериозне силе која доводи до „луде љубави”. Дуго се веровало да љубав од које се губи разум није резултат неких психолошких процеса који настају у појединцу, већ да настаје деловањем неке спољашње силе: демона, магијског поступка или под утицајем особе са посебним заводничким моћима. Другим речима, одговорност, а самим тим и кривица за настанак луде љубави или љубавног лудила налазила се у сили изван појединца.

У античким временима је указивано на ирационалност љубавног избора веровањем да заљубљивање долази од несташних Ероса, Амора или Купидона, представљених као деца са крилима, са луком и стрелама и повезом преко очију. Када би Еросова насумице одапета стрелица погодила нечије срце, та особа би се заљубила у онога у њеној непосредној близини. То што су узрок „слепе љубави” била деца која су још толико мала да не разумеју последице својих поступака, која су уз то имала повезе преко очију, објашњавало је неразумљивост нечијег неразумног љубавног избора. Слична је представа према којој су несташни Ероси бакљама дотицали нечије срце, што би доводило до тога да се особа „запали” за особу у својој близини.

У литератури је честа представа особе која има способност да фасцинира, најчешће својим хипнотичким погледом, и изазове кога год хоће да се у њу лудо заљуби. То је познати архетип Заводника или Заводнице који би некоме „завртели мозак” и одузели му његову вољу претварајући га у неку врсту свог љубавног роба, кога би касније искоришћавали на различите начине. Ту спадају ликови попут Дон Жуана и Казанове, али и различитих „фаталних жена” за којима су мушкарци „губили главе”.

У тајним моћима оваквих заводника налазило се објашњење за то што су њихове „жртве” чиниле неразумљиве и самодеструктивне ствари: напуштале своје мужеве, жене, децу, прекидале контакте са родитељима и одрицале се великог богатства.

Деструктивна љубомора

Када би некоме било веома стало до особе која није одговорила на исти начин, постојала је љубавна магија која би требало да помогне да та друга особа против своје воље „полуди од љубави” за оном чије удварање одбија. Тако је, на пример, симболика напитка са прахом од крила слепог миша у томе да ће особа која га попије почети да „слепо воли” особу која јој је подметнула напитак.

Снажна и деструктивна љубомора је посебна врста губљења разумног расуђивања у неким ситуацијама. Та „љубав која мори” не мори само онога ко је љубоморан већ мучи то јест убија и онога на кога је љубомора усмерена.

Док је прихватљиво разликовање рационалног од ирационалног страха, многима је неприхватљив израз „разумна љубав”. Док је бирање партнера на основу разума прорачунато и хладно, бирање на основу „срца” је бурно и пречесто неуспешно. Зато је време за нову парадигму љубавних избора заснованих на сарадњи срца и мозга.