Отво­ре­ни раз­го­во­ри

Та­ко је и пре до­ла­ска у Ср­би­ју би­ло ја­сно шта ће би­ти те­ма раз­го­во­ра у че­ти­ри ока са срп­ским др­жав­ним вр­хом. Би­ло је та­ко­ђе ја­сно да мла­ди Тек­са­ша­нин ни­је склон пре­те­ра­ном ди­пло­мат­ском уви­ја­њу. Да је та­ко, све­до­че и ре­чи пред­сед­ни­ка Ср­би­је по­сле су­сре­та с Ми­че­лом. Он је раз­го­вор с аме­рич­ким го­стом оце­нио као „отво­рен”, а ка­ко је ре­као, за­хва­лан је Ми­че­лу и на раз­го­во­ру о тој те­ми. На прес-кон­фе­рен­ци­ји се обра­тио „љу­ди­ма у ЕУ, САД, сви­ма” с по­зи­вом да му по­ка­жу „је­дан је­ди­ни па­пир на осно­ву ког се фор­ми­ра­ју ору­жа­не сна­ге Ко­со­ва, а да то има пот­по­ру у ме­ђу­на­род­ном пра­ву”. И од­мах под­ву­као да „не по­сто­ји и не мо­же да га из­ми­сли ни­ко, ни у САД, ни у ЕУ” и на­ја­вио и да ће се Ср­би­ја то­ме су­прот­ста­вља­ти.  

Ву­чић је, ме­ђу­тим, кон­ста­то­вао да без Аме­ри­ка­на­ца, ипак, не мо­же би­ти ре­шен ни ко­сов­ски про­блем, ни мно­ги дру­ги у ре­ги­о­ну. „Ако не­ко ми­сли да је то мо­гу­ће без упли­ва аме­рич­ке стра­не или да се не пи­та­ју ни­шта – то је на­ив­но и нео­д­го­вор­но.” Ме­ђу­тим, „мо­же нам се бар да ка­же­мо шта ми­сли­мо”.

Упр­кос свим про­ти­вље­њи­ма, Ми­чел је на­ја­вио још ак­тив­ни­ју уло­гу САД у фор­ми­ра­њу ко­сов­ске вој­ске. То, ка­же, зах­те­ва мно­го по­сла па се Ва­шинг­тон ан­га­жо­вао „вр­ло бли­ско с љу­ди­ма у При­шти­ни око то­га”. Ка­да је реч о ре­ше­њу пи­та­ња бу­ду­ћег ста­ту­са Ко­со­ва, аме­рич­ки иза­сла­ник је по­ру­чио да су они спрем­ни да „са­слу­ша­ју, по­мог­ну и бу­ду кре­а­тив­ни”, али је до­дао и да су „опре­зни ка­да су у пи­та­њу јед­но­став­ни пред­ло­зи ко­ји мо­гу да на­пра­ве не­га­ти­ван пре­се­дан у ре­ги­о­ну или угро­зе ре­ги­о­нал­ну ста­бил­ност”. Ко­ја су то ре­ше­ња ко­ја би Аме­ри­ка по­др­жа­ла и да ли већ не­што има­ју као пред­лог или ини­ци­ја­ти­ву, ни­смо са­зна­ли.

На Ми­че­ло­ву по­др­шку фор­ми­ра­њу ко­сов­ске вој­ске, ре­а­го­ва­ла је Мо­сква. Ди­рек­тор Де­парт­ма­на за ин­фор­ми­са­ње ру­ског Ми­ни­стар­ства ино­стра­них по­сло­ва Ма­ри­ја За­ха­ро­ва пре­не­ла је став ње­не зе­мље да би то би­ло нео­д­го­вор­но и у су­прот­но­сти с по­сто­је­ћим до­го­во­ри­ма. „То са­мо по се­би пред­ста­вља кр­ше­ње ме­ђу­на­род­ног пра­ва јер је у су­прот­но­сти с ре­зо­лу­ци­јом Са­ве­та без­бед­но­сти УН 1244, ко­ја пред­ви­ђа вој­но при­су­ство у по­кра­ји­ни ис­кљу­чи­во на осно­ву ман­да­та СБ, од­но­сно Еулек­са и Кфо­ра”, ре­кла је За­ха­ро­ва, оце­нив­ши да је тај ко­рак пот­пу­но нео­д­го­во­ран с тач­ке гле­ди­шта без­бед­но­сти у ре­ги­о­ну и на европ­ском кон­ти­нен­ту у це­ли­ни.

Не про­ђе ни­јед­на по­се­та за­пад­ног зва­нич­ни­ка, а да не чу­је­мо да срп­ска и ал­бан­ска стра­на мо­ра­ју по­што­ва­ти оба­ве­зе из Бри­сел­ског спо­ра­зу­ма. Ових да­на је пред­сед­ник Ву­чић под­се­тио да је Ср­би­ја ис­пу­ни­ла све сво­је оба­ве­зе из Бри­сел­ског спо­ра­зу­ма, а да је ал­бан­ска стра­на има­ла са­мо „јед­ну је­ди­ну оба­ве­зу” – да фор­ми­ра За­јед­ни­цу срп­ских оп­шти­на и да и то ни­је ис­пу­ни­ла. „Пет го­ди­на тра­жим и са­да ка­жем: ’Ла­же­те ме.’ Не са­мо Ал­бан­ци. Њи­ма ни­сам пре­ви­ше ни ве­ро­вао, већ ва­ма из ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це”, ре­као је Ву­чић.

Де­сет да­на по­сле бе­о­град­ских из­бо­ра ко­ји су озна­чи­ли по­вра­так Дра­га­на Ђи­ла­са на по­ли­тич­ку сце­ну, но­си­лац ли­сте „Бе­о­град од­лу­чу­је – љу­ди по­бе­ђу­ју”, по­звао је на ства­ра­ње опо­зи­ци­о­ног „Са­ве­за за Ср­би­ју”. У про­гла­су од 13 та­ча­ка, Ђи­лас, из­ме­ђу оста­лог, пред­ла­же спа­ја­ње опо­зи­ци­је уз за­мр­за­ва­ње стра­нач­ких ин­те­ре­са, а, ка­ко се на­во­ди, по­сле про­ме­не вла­сти, фор­ми­ра­ње вла­де на­ци­о­нал­ног спа­са, ко­ју би чи­ни­ли не­стра­нач­ки и нај­струч­ни­ји љу­ди у зе­мљи. Из вла­сти су тај по­тез оце­ни­ли као по­ку­шај ства­ра­ња ДОС-а што је, уве­ре­ни су, пре­ва­зи­ђе­на иде­ја. Али и као по­зив на рас­пи­си­ва­ње ван­ред­них пар­ла­мен­тар­них из­бо­ра.

Бур­но је би­ло и у Скуп­шти­ни Ср­би­је, где су по­сла­ни­ци вла­да­ју­ћих стра­на­ка под­не­ли 350 аманд­ма­на на пр­вих 10 чла­но­ва за­ко­на о стран­ци­ма. Аманд­ма­ни су го­то­во исто­вет­ног са­др­жа­ја, што је опо­зи­ци­о­на­ри­ма био до­во­љан сиг­нал да се, ка­ко су ре­кли, ра­ди о по­ку­ша­ју вла­сти да по­тро­ши вре­ме за рас­пра­ву о за­ко­ну и та­ко их оне­мо­гу­ћи да и они не­што ка­жу. На­пред­ња­ци су пак уз­вра­ћа­ли да им се не мо­же ус­кра­ти­ти пра­во да под­но­се аманд­ма­не. Да би пот­кре­пи­ли сво­ју те­зу о оп­струк­ци­ји ра­да скуп­шти­не од стра­не вла­сти, не­ки из опо­зи­ци­о­них ре­до­ва су на­ја­ви­ли да ће гла­са­ти за аманд­ма­не вла­сти ако их до гла­са­ња не по­ву­ку.

Уочи да­на­шњих пред­сед­нич­ких из­бо­ра у Ру­си­ји, ко­је ће по­сма­тра­ти и не­ко­ли­ко пар­ла­мен­та­ра­ца из Ср­би­је, ис­по­ста­ви­ло се да Вла­ди­мир Пу­тин ужи­ва исто по­ве­ре­ње у Ср­би­ји ко­ли­ко и у сво­јој зе­мљи. На­и­ме, пре­ма ис­тра­жи­ва­њу „По­ли­ти­ке” и аген­ци­је „Фак­тор плус”, ње­му у Ру­си­ји ве­ру­је 57,7 од­сто, а у Ср­би­ји 58 про­це­на­та ис­пи­та­ни­ка. За­ни­мљи­во је, ме­ђу­тим, да се на дру­гом ме­сту на­шла не­мач­ка кан­це­лар­ка Ан­ге­ла Мер­кел, ко­јој у Ср­би­ји ве­ру­је 42,2 од­сто гра­ђа­на. Иза ње је ки­не­ски пред­сед­ник Си Ђин­пинг, па он­да До­налд Трамп, а на по­след­њем ме­сту тур­ски пред­сед­ник Ре­џеп Та­јип Ер­до­ган.