Батерије у виду премаза

Замислите да, уместо замене батерије, своје електронске справице умочите у нарочиту смесу!

На Масачусетском институту за технологију (МИТ) научници су се угледали на шкољку морског пужа у смишљању усавршеног напајање мобилних телефона и „личних дигиталних помоћника”. Осмислили су „паметни наноматеријал” – својеврсну мешавину органских и неорганских састојака – који увелико подсећа на пластични омот за увијање хране. 

Анџели Белчер надахнуће је заискрило пре десет година; из одушевљења мекушцима с љуском и спремности да себи поставља неспутана питања. Две мисаоне нити су се зачас испреплеле ударивши темељ новим истраживањима која обједињују неорганску хемију, биохемију, хемију материјала, молекуларну биологију и електрично инжењерство.

Познато је да морски пужеви приањају уз стене, а да имају шкољку која је, чак, 98 одсто сачињена од калцијум карбоната – што обичним језиком зовемо креда у боји – али 3.000 пута чвршћа. Водене животињице га образуују из уобичајених минерала.

Истраживачи су се питали како истовремено излучују спољашњи храпав оклоп и унутрашњу непрозирну превлаку.

(/slika2)„Запитала сам се изненада шта би се десило да људи умеју да саставе два таква материјала, попут морских пужева”, присећа се Анџела Белчер. “Шта ће се збити ако успеју да споје протеине с неким од 110 хемијских елемената из периодног система?”

На први поглед изгледало је лако и разумно: љуска се обликује од самосастављајућих и самостварајућих материјала већ 500 милиона година.

Из изненадног увида „нашао сам” (еурека) утемељено је ново поглавље биоинжењерства: смишљени су „паметни нанометаријали”, веома битни за усавршене оптичке и електронске направе, од којих се извлачи провидан премаз сићушних батерија (нановеличине) на пуњење. Да би у својем саставу у задржале оксид кобалта, у кашу је убачен вирус.

Немојте се нимало зачудити ако једног дана на своје електронске уређаје сипате течни прелив који ће их напајати струјом! Као да сте их премазали некавом енергетском бојом.

А шта после долази?

Изузетно мајушни рачунарски чипови, „паметни сензори” од нанокристала, горивне ћелије. Довољно је да у лабораторији натерате молекуле да се удружују у несвакидашње електронске, оптичке и магнетне материјале.

Зашто не бисте убудуће своје мобилне телефоне или музичке плејере, израђене од овакве грађе, научили да после пада сами поправе квар?