Архетип чисте љубави

Савремени човек подразумева да љубавна веза жене и мушкарца укључује сексуалност као веома важну компоненту. Међутим, није одувек било тако. Крајем средњег века, у време витезова и дама, у Европи је доминирала представа о чистој, асексуалној љубави. То је представа о узвишеној, идеалној љубави која се уздиже изнад сексуалног нагона коју данас називамо дворском, витешком, трубадурском или средњовековном љубављу.

Да би савремени читалац могао разумети представу о чистој љубави потребно је да разуме тада владајућу представу о човеку. На човека се гледало као на биће садржано из два дела: једног нижег и једног вишег. Нижи део је био нагонски, животињски део или pars animalis, и по њему се човек није разликовао од животиња. Други, виши део је био духовни, увишени део или pars spiritualis, а садржавао је све оно по чему се човек разликује од животиња.

Духовно осећање

Како се на сексуалност гледало као на нешто нагонско она је спадала у домен нижег, животињског дела личности. Супротно, љубав је сматрана за нешто духовно, тако да је припадала спиритуалном, вишем делу човека. Из овакве представе човека произлазила је идеја да што је више човек култивисао своје врлине и развијао свој духовни део, и што се више удаљавао од нагонског дела, то је био узвишеније биће које се приближио идеалном човеку.

До 12. столећа жена на хришћанском Западу је била поистовећивана са грешном Евом, што се одражавало на њен положај у друштву. До промене је дошло након што су крсташи враћајући се из Света земље у јужну Француску са собом донели из Цариграда култ обожавања Богородице и слављење њеног чудесног безгрешног зачећа. Сасвим је разумљиво да су ову нову представу о чистој, безгрешној жени пуној врлина, пригрлиле жене високог рода које су почеле да се поистовећују са њом. Када су трубадури и дворски песници почели да опевају врлине и безгрешност властелинки, створени су услови за идеализацију ових госпођа и госпођица племенитог рода. У женама се тражила савршена чистота, укључујући идеализацију невиности девојака и девојчица. Тако се од обожавања безгрешне Госпе дошло до обожавања врле госпође. Петрарка је своју инспирацију нашао дивећи се чистоти девојчице Лауре, а Данте девојчице Беатриче.

Како је љубав постала важна тема, племените госпође су на својим дворовима окупљале филозофе, теологе и песнике и расправљале о важним љубавним питањима. Према Андрији Капелану, који је записао неке од пресуда ових „судова љубави”, брак и љубав су схваћени као неспојиви. Једна од пресуда је била да муж нема права да од своје жене захтева љубав. Сматрало се да је дама ступила у брак вољом својих родитеља, а не својом вољом. То је подразумевало да буде добра жена и да своје брачне дужности извршава искључиво са својим мужем, али да има слободу да воли неког другог мушкарца. Та врста љубави према другом мушкарцу је била асексуална, а сваки облик физичког неверства се веома оштро кажњавао. Другим речима, дамино тело је припадало мужу, али своје срце је могла да поклони неком другом.

Дистанца која је постојала између витеза заклетог на верност свом суверену и племените госпе, жене тог истог суверена, омогућавала је одржавање идеализације. Тако су настале бројне приче о љубави племените госпође и њеног омиљеног витеза који би одлазио у свет да у њену славу чини добра дела.

Неконзумирани бракови

Приче о чистој љубави – amor purus – биле су заступљене до краја 19. столећа, а потпуно замиру у првим деценијама 20. Оне савременом човеку који је изложен супротним тенденцијама које љубав поистовећују са сексом, које подстичу сексуализацију деце и пораст педофилије, делују потпуно застарело.

Одјеке архетипа чисте љубави сусрећемо у виду такозване платонске љубави младих, као и у сексолошкој пракси код оних особа које нису у стању да интегришу љубав и секс, тако да када воле губе сексуално интересовање, а могу да сексуално функционишу само са оним особама које не воле. У то спадају и „неконзумирани бракови” када је двоје годинама у браку а да нису ниједном имали односе.