Мајка са Петровачке цесте

У историји нашег народа жене су имале посебно место. Незапажене и у сенци, водиле су своје битке за опстанак породице. За већину тога шта су преживљавале у својим часним намерама и за њихове појединачне судбине у јавности се никада није сазнало и њихова велика дела углавном су остајала без икаквог признања.

Сава је носила домаћинство у селу Крња Јела док су њен супруг и његова два брата секли и коњима свлачили дрва с Грмеча. Кућа, стока и деца пали су на њена плећа. Одрасли мушкарци спуштали су се из шуме једном недељно.

– Устанем у свануће, док још мали спавају, помузем благо, наложим ватру, узварим варенику. Онда будим децу, обучем их, умијем и нахраним. Најмлађег и нејаког поставим у сталак, а са старијима, дечаком и девојчицом, испуштам стоку и гоним на пашу. Кад се вратимо затворим стоку, а у кући обично оног најмлађег затекнемо како спава у сталку. Пробудим га, окупам и нахраним. Потом осамарим кобилу, ставим на њу бреме за воду, шкаф с рубинама и дечака. Да не дангубим, уз пут, који је дугачак скоро три километра, у руке узмем плетиво и потерам благо на врело. Кад се вратим кући, чека ме сто послова. Док током године траје испаша, стока се истерује и после подне, а по повратку кући следи мужа, вечера за децу и тако сваки дан Јово наново – знала је Сава да прича деци кад су одрасла.

Док су била мала, пре спавања им је мајка причала и певала док их не обузме сан. То је радила све док јој није изненада умрла ћеркица Кова. Од тада више није запевала.

Један друм уградио се у свест српског народа с оне стране Дрине. Два пута је овај магистрални пут у прошлом веку био закрчен тугом, несрећом, јадом, бедом и оним над чим би људска врста морала да се замисли ако јој је до опстанка. Реч је о такозваној Петровачкој цести, која води од Кључа до Бихаћа, коју су поплавила два велика збега српског народа – 1943, у Четвртој немачкој офанзиви, и 1995, након „Олује” у Хрватској. Има злосрећника који су били учесници оба ова догађања. Међу њима је била и Сава Ковачевић, на чији се живот осврће њен син Драго у књизи сећања на родни крај „Јутра на Јаворњачи”.

Сећа се он како се с мајком у реченој Четвртој офанзиви нашао у збегу дуж Петровачке цесте. Мајка је на леђима носила четворогодишњу Милеву, а за озеблу ручицу водила седмогодишњу Милку. Падали су велики снегови. Свраћали су у чобанске колибе где су гореле ватре у којима су мајке пекле кромпир за децу. Партизански комесари наговарали су народ у збегу да старци и деца остану у колибама, а да способнији крену даље, у планину Клековачу. Рачунали су да ће непријатељ, ако наиђе, поштедети немоћне. Није било тако. Сава и син Драго пошли су у планину, али су убрзо сазнали да су девојчице побијене. А они су их оставили поред ватре, плашећи се да се напољу не смрзну...

Било је још офанзива, али је ипак дошла слобода. Међутим, нешто више од пола века касније, познати друм поново је закрчен. Овог пута дошло је до најезде хрватске војске потпомогнуте муслиманским снагама. Колоне избеглица закрчиле су путеве од Книна и Бихаћа и целу Петровачку цесту, све до Бањалуке. Нико од српског народа није се усудио да се прикрије у кући, колиби или шуми.

– А ко је остао, остао је и без главе – констатује се у поменутој књизи. И у овом збегу, без игде иког свог, већ старица, нашла се Сава. Скончаће у избеглиштву, у крилу своје кћерке у Бањалуци, у 85. години живота. Кад се стање смирило, њене посмртне остатке пренели су у Крњу Јелу. Кажу да је умрла мирно и са жељом да што пре стигне до своје деце. Од њих десеторо, колико је родила, сахранила је петоро.

Јока и њена ограда

Јока Марјановић живела је у сеоцету Питомци, док је њен муж Лазо био мобилисан у аустроугарску војску и налазио се на фронту. Оградила је комад земље не би ли ту засејала неку житарицу како би прехранила децу. Кажу да их је имала десеторо. Али, наишли су жандарми, сеоски кнез и лугар и порушили ограду, јер није била по закону.

– Какав закон морам ја да дам дјеци да нешто једу? – завапила је, попут Давида Штрпца у Кочићевом „Јазавцу пред судом”, Јока док су је окрвављеног лица гурали жандарми. Ограду су срушили, али је упорна жена подигла нову. Кад су нарогушени представници државе поново дошли да је руше, Јока је у руке узела секиру, окупила око себе децу и стала испред ограде. Жандарми су попустили и отишли, а храбра мајка заветовала је децу да је сахране баш ту, на месту њене победе. За време непријатељске офанзиве 1943. у петровачком крају, када је снег нападао више од два метра, Јока се смрзла у близини своје куће. Ту су је, у снегу, привремено сахранили, а онда, када се отопио – тело су сахранили у гробницу управо поред оне њиве и ограде, где је она желела. Тиме је основано ново гробље у сеоцету Питомци, које и данас постоји.