Балкан

Разговор са троје младих људи у  емисији „Тако стоје ствари” ( 15. марта РТС 1) Наташа Миљковић је за завршила речима: „Поздравите ваше родитеље који су вас тако лепо васпитали! ”

Њени гости били су Немања Цветковић из Београда, Анте Переза из Загреба и  Лејла Ибруљ из Сарајева из удружења „Балканац”, а повод је била  премијера њиховог документарног филма „Зар није боље овако”, који је годину дана припреман и месец дана сниман у Србији, Хрватској и Босни и Херцеговини.

Ово  троје младих људи за себе кажу да нису југоносталгичари из једноставног разлога: не могу да   жале за нечим што и не познају јер су сви рођени у другој половини деведесетих година, али труде се да пркосе имиџу посвађаног Балкана. И да без политичких амбиција, промовишу поштовање, другарство, поверење и дијалог.

Овај  разговор ме навео на размишљање о томе колико дуго у обичним разговорима а посебно у онима пред  телевизијским камерама нисам чула  реч „васпитање”. Некада давно (или не тако давно, зависи од тога како се мери време) рећи некоме да је неваспитан била је тешка  увреда, а назвати  безобразником или безобразницом је био врхунац из арсенала тешких оптужби.

Данас се лепо васпитани, увиђавни и племенити људи морају трудити да то прикрију јер се те особине сматрају слабошћу. Уосталом у суботу у јутарњем програму Студија Б чула се теза да су „добар и луд два брата”. О томе како се понашају, шта све говоре и раде учесници актуелних ријалити програма тешко је описати пристојним речима али фасцинантније су појаве које су њихов резултат: што су гори то им је сигурније место на насловним странама таблоида, а портали преносе све њихове псовке и клетве и све  туче и сексуалне активност које се догађају пред камерама. Није требало да прође много времена да се уличарски речник  ријалити звезда неосетно пресели из ТВ студија међу „обичне” људе. За све који ће да кажу „шта ме се тиче, ја не гледам ријалитије” мало поређење: главна награда у „Задрузи” је педесет хиљада евра, а за  победника у квизу знања „Слагалица” је три хиљаде евра.

Ко царује, а ко кладе ваља? Или, друга илустрација: колико година школовања, рада и операција на мозгу је потребно, на пример неурохирургу да би зарадио педесет хиљада евра? Или је и даље најважнији аргумент – ја то не гледам?

И док се настављају „Немањићи” и тражење омашки у сценарију, језику, сценографији...) гледамо врло скупу  рекламу за италијанске шпагете са чувеним Роџером Федерером – уз сиртаки  из филма „Грк Зорба”!  Федерер  појма нема како је Младену Нелевићу!