Живимо ли Труманов шоу

Недавно је јавност Србије узнемирила прича студента медицине Милоша Јевђевића о тешким условима живота што га, ипак, не спречава да успешно завршава студије. Данима су се у медијима појављивали нови детаљи по којима младић не живи толико тешко, јавили су се добротвори који су га годинама издржавали, аутор емисије је издао саопштење, поново се огласио Јевђевића ... И док су једни, истина,малобројни, подржавали овог момка, други су га оштро нападали... Шта год да је иза ових прича, истина је – живот је све више почео да личи на филм Питера Вира „Труманов шоу”.

Сећате ли се бриљантног остварења из 1998. у којем Џим Кери глуми човека несвесног да живи у ријалити емисији коју широм света гледа око милијарду људи. На срећу, Труман постаје сумњичав и креће у откривање истине о сопственом животу. Крај филма даје наду да човечанство неће почети колективни живот у ријалити програмима. Каква нам је стварност, да ли почињемо да живимо „Труманов шоу” питали смо културолога Мају Вукадиновић и Влатка Илића, теоретичара медија и уметности.

– У односу на оно што се десило у 20. веку када је овај филм сниман, отишли смо још даље. Почео је да се губи сваки однос према стварности. У време када су настајали ти ријалити формати о којима говори Виров филм, идеја је била да стварност постане нешто што добија нове вредности захваљујући медијима. Реч је о тржишним вредностима. То је манипулативан начин мењања стварности при чему, треба нагласити, манипулација лежи у привиду да – нема манипулације. И на томе се заснивају сви ти ријалити формати. Сада имамо огромну индустрију, и монтажере и камермане, сценаристе, режисере... то све мења – категоричан је Влатко Илић доцент на Факултету драмских уметности.

Подсећајући како је некада традиционална улога медија, и оних за масовну комуникацију и нових, под које спада интернет, била пре свега да информишу, он објашњава да су они на тај начин креирали јавно мњење.

– Сада ти медијски садржаји у све већој мери изазивају различите сензације. Зато можемо да говоримо о тако великој гледаности ријалити формата. Ми ирационално реагујемо на те садржаје који су интензивнији од живота. Они су као надражаји и због тога и говоримо о сензационализму. Али кратко нам држе пажњу, пар секунди, и зато тражимо нови надражај. То је данас као нека нова врста опијума –сматра Илић напомињући да је још опаснија од манипулације чињеница да и ми сами путем интернета и друштвених мрежа производимо такав садржај.

– Престајемо да будемо само пуки потрошачи већ постајемо и произвођачи – каже Влатко Илић.

На питање како он види медијску причу у којој је  студент медицине прилично лоше прошао, и да ли је проблем у њему или у ТВ уредницима, наш саговорник сматра да је ова прича, пре свега, производ телевизије.

– Медији су искористили једну животну причу да од тога направе вест и сада већ престаје да буде битно да ли је она истинита или не. А она примарна идеја, у овом случају помоћи, прекинута је и остала је сабласт која има сопствени живот. Овај дечко, или неко други ко је у у сличној ситуацији дошао под паску медија, заправо је жртва. И постаје потрошна роба. А они који имају далеко трагичнију судбину буду заборављени – оцењује Влатко Илић.

На питање шта радити, категорично сматра да је неопходно неговати критички однос.

– Неки то покушавају да спроведу под формом медијског описмењавања које није само технолошко већ подразумева неговање критичког односа према стварности. И то је  једино што можемо да урадимо. Стварност је, што се медија тиче, таква каква је, али то не значи да је а приори треба и прихватити – закључује Влатко Илић.

Маја Вукадиновић, доцент на Факултету савремених уметности, подсећа да телевизија као и други медији на гледаоце и читаоце могу да утичу и у позитивном и у негативном смеру.

– Са аспекта појединца позитивно је када вам ТВ помаже да остварите неке циљеве – да добијете одређене информације, да стекнете знање које вам је битно. Негативан је када користи гледаоца за остваривање својих циљева који нису у складу са гледаочевим што се најдиректније примећује у оглашавању. Оглашивачи вас наводе на додатни трошак који може да има негативне последице по вас. Телевизија утиче на стварање и уобличавање наших мишљења, уверења и вредности. Дугорочно утиче и на формирање ставова – објашњава Маја Вукадиновић уз напомену да утицај телевизије као и других медија може бити очигледан и постепен. То је сложен процес јер смо – непосредно и посредно – изложени утицају медијских порука – на свесном и несвесном нивоу.

– Телевизија има утицај са другим чиниоцима. Неће човек само гледајући ТВ серије у којима има пуно насиља учинити лоше дело. Морају и други фактори да томе допринесу. И врло је битно да ми тај утицај медија можемо да контролишемо. ТВ утиче на наше виђење друштвене стварности селективним приказом конкретне реалности као и други медији – напомиње наша саговорница.

Осврћући се на причу студента медицине и његових недаћа, стварних или измишљених, Вукадиновић констатује како су током протеклих деценија „никли” бројни ТВ програми у којима познате личности али и „обични људи” износе своје животне приче и упознају јавност са својим судбинама.

– Опра Винфри је  на томе изградила више него успешну каријеру. Такви садржаји су увек двосекли мач. Могу да изазову саосећање код публике, да конкретну особу представе као жртву али и као хероја који је своју тешку судбину претворио у успех. Синдром Пепељуге. Такви наративи су врло чести и у популарној култури. Ту је врло важан начин на који ће ТВ аутор таквим темама приступити јер су јако осетљиви. Али треба бити вешт да, с једне стране, аутор не склизне у патетику, а са друге да публици што објективније исприча причу. Из угла онога ко прича ту своју тужну причу, тај неко може и да искористи ТВ за своје неке циљеве, какви год били. Позитивни или негативни. Може себе да промовише да оствари каријеру која му није ни била у изгледу. А може да дође до оваквих ситуација где јавност преиспитује искреност нечијих мотива – објашњава Маја Вукадиновић и каже како је у оваквим случајевима неопходно да медији имају особу која ће темељно и детаљно проверити саговорника пре него што му уступе медијски простор.

– Данас се он добија релативно лако. Неко ко уме да манипулише медијима уме тај простор да искористи у своју корист. Наравно, уколико му то медији дозволе. Зато је провера тих информација кључна. Поготово када је реч о осетљивим темама – каже наша саговорница напомињући да медији данас због потребе за већим тиражом и већом гледаношћу намерно темама приступају сензационалистички. Или од такозваних топлих људски прича праве медијске сензације.

– Није овде реч само о телевизији. Данас живимо у умреженом добу. Они који су гледали ту емисију са студентом медицине истовремено су је преко друштвених мрежа коментарисали и тако се ствара јавно мњење. И то је добро јер управо бројним коментарима грађана може да се створи нови поглед на целу причу и покрену питања која нису постављена у емисији. То раније нисмо имали – каже Вукадиновић.

На питање с почетка текста живимо ли Труманов шоу категорично одговара:

– Да. Већ увелико. Није то од јуче. Сви смо ми у некој врсти Трумановог шоуа. Да ли посредством телевизије или све чешће интернета. Нема више приватности. Укинули су је сви медији, не само телевизија.