Железничари симбол Лајковца

 Причати о Лајковцу, а не поменути пругу, колосеке, локомотиве и железничаре је неопростив грех. У ствари, то је немогуће, јер је ова колубарска варош и настала захваљујући железничарима. Пруга Забрежје–Лајковац–Ваљево прорадила је 14. септембра 1908. године, а већ тада су многи сналажљиви и проницљиви трговци почели да купују земљу у близини железничке станице, да граде куће и шта би друго него – кафане.

Лајковац и његова пруга доспели су у легенду захваљујући чувеној песми „Иде Миле лајковачком пругом” коју су 1981. снимили на плочу браћа Томислав и Андрија Бајић.

Ко је Миле из чувене песме

– Дуго се полемисало ко је Миле из те чувене песме. Било је свакојаких нагађања и претпоставки, да би се на крају дошло до закључка да је Миле заправо сваки Колубарац, Тамнавац, Шумадинац, тако назван из милоште – појашњава Милутин Ранковић, директор Туристичке организације Лајковца. – Песма је у принципу женска и упућена је свом Милу – милом, драгом. То срећемо и у другим изворним песмама: „Миле, Миле, шубара те квари“, „Иде Миле путићем и пева“...

О тој чувеној песми и данас се пише и прича, збијају се шале, странцима обично није јасно „зашто Миле иде пругом, па још и са једним другом“, а Лајковац наставља да траје и да се развија. Данас је то место са око 5.000 становника, на сат времена од Београда. Аутобусом, наравно. Возова има, али ни приближно као некад. Зато ћете старе Лајковчане растужити и обрадовати чим заподенете причу о времену кад је овде све врвело од возова и путника. Воле они да се о томе приповеда, а ипак су тужни што је све то само прошлост и што је железничка станица сада више пуста него што у њу пристижу возови.

А, некад? Златно доба, кажу времешни Лајковчани. У предратној Југославији овдашња станица је имала 41 колосек, а локомотиве су кроз њу пролазиле на сваких десет минута. С пругом је у ово место стигло и 26 нација. Док нису укинути пруга уског колосека и популарни воз „ћира”, дакле негде до 1969. године, овде је радило око 1.500 железничара. Био је то прави мравињак од путника, железничара, возова... Пиштале су и тутњале локомотиве, превозила се свакојака роба, пристизали људи из многих делова тада велике земље, па и ван њених граница. Ако сте хтели у Вишеград, Сарајево, Дубровник у Лајковцу сте морали да преседате.

Пилећа чорба за министра саобраћаја

Тамо где су путници, пруга, станица, тамо су и кафане. Тврди се да их је крајем тридесетих година овде радило 11. У кафану познатију као железничка ресторација, која и данас ради, на пилећу чорбу је долазио Мехмед Спаха, министар саобраћаја Краљевине Југославије и тадашњи бан Дринске бановине.

Зоре је у тој истој кафани дочекивао и легендарни Мика Петровић Алас, као и многобројни путници, јер су се ту укрштала четири крака пруге уског колосека: за Аранђеловац, Младеновац, Београд и Сарајево.

Возови су некад стизали на време, а некад каснили, али је у станичној ресторацији увек било јела и пића у изобиљу, и то по повољним ценама. Нудило се вруће јагњеће и прасеће печење, гулаш, паприкаш, чорба и свакојаке сезонске салате. Пре јела се пила ракија „десетка“ са 25 степени алкохола. Било је ту и страних пића које су железничари, само њима знаним путевима, допремали у „своју“ кафану. Од домаћих вина највише су се тражили црно и ружица, док је бело служило за шприцере са сода водом.

И данас се, наравно у кафани, препричава како су припадници Удбе „преваспитавали“ машиновође да возови не касне. Елем, удбаш би чекао воз и кад би видео да касни, пео се у станичну канцеларију. Чим би воз стигао, машиновођу су одмах спроводили до њега. Овај би га дочекивао окренут леђима. Мук је трајао десетак минута, а онда би уследио шамар машиновођи и неизбежно питање: „А, сад причај... зашто воз касни? Је л’ то саботажа?“ Кажу да су после тога возови стизали у минут.

Лајковац је лепа варошица којој је Ваљево надохват руке, макар што су многи, због посла, студирања, трговине усмерени ка Београду. Плодна је овде земља, живи се од пољопривреде и сточарства. Колубара уме да буде незгодна, уме да поплави, као 2014. године. Слична поплава упамћена је и јула 1926. када је сељацима однета сва летина, а под водом се нашла и пруга. Поносни су овдашњи мештани на манастир Боговађу и на спомен-цркву Св. Ђорђе у селу Ћелије.

– Пруга уског колосека, којом је вагоне вукао стари воз „ћира“, стара окретница за локомотиве, ложионица, водоторањ, познатији као Бузометар, симболи су по којима је Лајковац препознатљив више од једног века – напомиње Ранковић.

Поносни на Колубарску битку

Леп је овај део колубарског поднебља, вредни су, али и храбри његови становници. На гласу су по јунацима и по биткама, од којих је Колубарска битка најпознатија. Познат је крај и по воденицама, остацима римских насеобина, по траговима средњовековне Србије, Првог српског устанка, Првог и Другог светског рата. У Јабучју, Скобаљу, Непричави и Боговађи видљиви су трагови римског царства. Територија општине је права ризница археолошких локалитета, од којих је најпознатији Анине у селу Ћелије, на око километар од ушћа реке Љиг у Колубару.

О „ћири”, прузи, досеткама, о ономе што се догађало у кафанама између два воза често су сведочили стари Лајковчани. Нека од тих казивања забележена су у публикацији „Време кад је Миле ишао лајковачком пругом”. И, зашто је ишао баш пругом, питамо нашег домаћина Милутина Ранковића?

– Пруга узаног колосека била је идеална за мештане, јер се у то време оскудевало у сувим путевима и мостовима – одговара он. – Воз је ишао споро и надалеко се чуо, тако да је наш Миле могао благовремено да се склони. Знао је да, за разлику од путева, овде не може да упадне у неки јендек или да од пешачења буде прашњав и каљав.

Песма је остала, легенда и нагађања трају, возови још тутње, станична ресторација, односно кафана, ради, а Лајковчани грабе даље, настојећи да им живот буде лагоднији, а будућност извеснија.

Поносни на књижевника

Најпознатији Лајковчанин свакако је књижевник Радован – Бели Марковић. Аутор је многобројних кратких прича, новела, приповедака и романа. У варошици га сви ословљавају са књижевник. Његове приповетке уврштене су у антологије штампане на српском, енглеском, украјинском и македонском језику. Добитник је многобројних признања. Живи у овој варошици и неуморно ствара.