Само сећање на поморанџе из Јафе

Када слећете на најбоље обезбеђен аеродром на свету, који је после терористичких напада на САД 2001. послужио као узор другима, очекујете неке специјалне мере и да вас решетају строги граничари, о чему сведоче многи по интернет форумима. Међутим, на прилично пустом телавивском аеродрому „Бен Гурион” у раним јутарњим сатима полицајац је само питао због чега долазим и љубазно пожелео пријатан боравак. Недељу дана касније при повратку процедура је мало сложенија. Пролази се кроз три безбедносне контроле, укључујући претрес пре уласка у саму зграду аеродрома и детаљно испитивање ко је паковао пртљаг и да ли сам можда добила неки сумњив поклон. Сасвим очекивано и логично у граду и земљи који су често били на удару терористичких напада.

На улицама Тел Авива се не осећа страх, а Израелци воле и да се нашале на свој рачун.

Некад најважнија лука региона

„Морате поново доћи да обрадујете хотелијере. Толико су били очајни после ракетних напада 2014. да су гостима крали пешкире”, насмејао је групу страних новинара предузетник Јоси Варди, један од пионира технолошког успона земље.

Овај модеран, медитерански град, привредна и дипломатска престоница Израела, протеже се уз километре обале са најфинијим, брашњавим песком. Без вреве туриста који ће тек од маја окупирати раскошне хотеле уз море, почетком фебруара су у благом зимском сунцу и мору топлијем од ваздуха уживали локални сурфери. Највећа опасност којој сам се изложила (а многи су пред пут питали да ли се плашим) била је да ме на променади уз море обори неопрезни бициклиста. У раним јутарњим сатима толико људи трчи и вози бицикл на стази поред мора да за пешаке једноставно нема места.

Шеталиште води до древног града Јафе, некада једне од најважнијих лука у регији. Из ње се почетком 20. века развио Тел Авив, када је јеврејском становништву постало тесно унутар зидина претежно арапског града и почело је да насељава пешчане дине ка северу.

До луке су некада на камилама довозили сандуке са чувеним „јафа” поморанџама и даље бродовима слали у свет, чак и на трпезу енглеске краљице Викторије. У старим магацинима поморанџи данас су галерије и модерни ресторани.

За разлику од ужурбаног, космополитског Тел Авива, у Јафи као да је време стало. На брежуљку изнад луке подигнуте су луксузне виле, али водич открива да су то „куће духова”. Богаташи су покуповали од сиромашних староседелаца елитне парцеле уз само море и на њима изградили велелепна здања, али долазе само неколико недеља у години да осете атмосферу Свете земље.

Живље је на бувљој пијаци која почиње од куле са сатом и џамије. Између продавница са старим намештајем, грнчаријом, теписима и шаловима углављени су задимљени кафеи из којих се шири мирис наргила. У најпознатијем ресторану у земљи у ком се служи шакшука пробали смо ово традиционално израелско јело од јаја у парадајз сосу. Трпеза је незамислива без бокала са лимунадом и соком од цеђене поморанџе.

Тел Авив важи за један од најскупљих градова на свету. У популарној улици Дизенгоф, која је средиште ноћног живота, пиво се не може попити за мање од 10 долара, а обичан хамбургер је 20 долара. Вртоглаве су и цене некретнина. Трособан стан је скупљи него у Лондону или Амстердаму и кошта око 900.000 долара, док је месечно изнајмљивање око 1.300 долара. Ове цене су дупло веће него пре десет година и очигледна су последица економског успона земље. Мотор раста су биле нове технологије, које су за последње две деценије промениле економску слику и достигле 43 одсто укупног извоза.

У пословним комплексима модерних зграда на периферији Тел Авива смештена су представништва највећих светских технолошких фирми: Мајкрософта, Ај-Би-Ема, Интела и других. Двадесетак километара изван града, у Херцлији, налази се истраживачки центар „Епла”, највећи после оног у Калифорнији. У технолошком сектору плате су и двоструко веће од просечне која износи 10.200 шекела (око 3.000 долара).

Царство зачина

Као контраст помало стерилним пословним фасадама од стакла и челика, у срцу града простире се огромна пијаца Кармел, највећа у граду, где све пршти од боја. На тезгама пистаћи, бадеми, лешници и још десетине врста нама познатих и непознатих орашастих плодова и од њих справљених слаткиша. Зачине је тек тешко одабрати, али препоручују да се обавезно понесу затар и сумак.

Шта год да понесете као успомену, у пасошу не остаје уобичајени „сувенир”. Уместо печата који би посетиоцу могао да отежа улазак у неке арапске земље, добијају се цедуље величине визиткарте, једна при уласку, а друга при изласку.​