Борба за очување баштине

ИНТЕРВЈУ

Навршило се девет година откако јеМузеј Приштине измештен у Београд. Канцеларија се налази у згради поред Етнографског музеја на београдском Студентском тргу, а експонати су распоређени у збирке Народног музеја у Београду и Етнографског музеја. О томе каква је данас, у измењеним условима делатност Музеја Приштине, разговарали смо са Бранком Јокићем, историчарем и директором Музеја Приштине.

Шта се дешавало тог дана када сте коначно морали да напустите зграду Музеја?

Матичну зграду у Приштини штитили смо даноноћним дежурством до краја јуна 1999. године. Тада смо били присиљени да напустимо зграду под оружаном претњом британске војне јединице. Тог истог дана, непосредно пред присилно напуштање зграде, преговарали смо са италијанским карабињерима о издавању зграде у закуп уз уговор којим је прецизирано стриктно чување културних добара. Разговор су прекинули британски војници и са упереним пушкама наредили су и нама и карабињерима да одмах напустимо зграду. У згради је остало преко 20.000 музејских експоната (археолошко, етнографско, историјско и уметничко наслеђе Косова и Метохије) и библиотечки фонд од 10.000 наслова. Зграда је била реновирана, радионице опремљене и изложбени простор припремљен за нову сталну поставку. Ван зграде Музеја у том моменту налазио се само део материјала археолошке збирке који је био коришћен за потребе изложбе „Археолошко благо КиМ”, приређене у Галерији САНУ 1999, и један део материјала етнографске збирке који је био изложен у Конаку кнегиње Љубице у Београду. Посебним ангажовањем стручњака Музеја у Приштини и Етнографског музеја у Београду, око 1.600 предмета етнографске збирке и  девет сандука опреме КУД-а „Венац” из Приштине измештено је у манастир Грачаницу. Етнографски материјал смештен је у депо Етнографског музеја, где се и сада налази. Археолошки материјал депонован је у Народном музеју у Београду. Измештање етнографског материјала извршено је уз сагласност тада главнокомандујућег Кфора генерала Мајкла Џексона, а на основу наше молбе за имунитет културних добара која је поднета у складу с Хашком конвенцијом о заштити културних добара у оружаним сукобима. Први пут ову информацију износимо у јавност. У згради Музеја остао је и велики број личних предмета и докумената запослених.      

Шта је данас делатност измештеног Музеја Приштине?
Музеј је наставио са радом у мери у којој је то могуће. Поред основне делатности – заштите, обраде и публиковања материјала који се налази у поседу Музеја – свих ових година настојимо да укажемо на значај наставка институционалног рада на заштити културне баштине на КиМ. У том циљу реализовали смо и значајне издавачке пројекте о културној баштини на српском и енглеском језику. Издања смо промовисали и изван Србије – у Риму, Прагу, Мадриду, Москви, Будимпешти, Лондону, Барију, Братислави, Дубровнику, Атини и Лахтију, у Финској. Реализовали смо и две међународне изложбе, у Москви и Лахтију, као и у свим већим културним центрима у Србији и Црној Гори.
Како је решен  статус ове институције?
Статус Музеја у Приштини, као и статус других установа културе с КиМ, у законском смислу, остао је исти. Међутим, након демократских промена 2000. године, статус установа постаје недефинисан – запослени добијају плату, цео износ или редукован, у зависности од ангажовања, програмска делатност је замрзнута, а са значајним издавачким пројектима конкуришемо код свог ресорног министарства. Матичне установе културе с КиМ, парадоксално, формирањем Координационог центра за КиМ, добиле су, без објашњења и законске основе, прећутно, статус паралелних установа у односу на Привремене институције на КиМ. Једино, запослени у Покрајинском заводу за заштиту споменика културе у Приштини, постају канцеларија Координационог центра у Лепосавићу. Тиме је, нажалост, уведена пракса која фаворизује само мањи број непокретних културних добара над свим осталим видовима културне баштине. (/slika2)

Израдили сте Елаборат за  реорганизацију и ревитализацију установа културе на КиМ који је дат на увид и Влади Србије. Шта је суштина овог елабората?

Имајући у виду постојеће стање у матичним установама културе, па и у ширем смислу, стање у култури на КиМ, после скоро десет година стагнације и назадовања, тешко је наставити с радом и оправдати постојање. Зато сам са својим сарадницима објединио све релевантне податке о установама културе, домовима културе, културно-уметничким друштвима и другим организацијама са КиМ које сада делују и израдио Елаборат за реорганизацију и ревитализацију установа културе. Да би се сачувала и унапредила пракса заштите културних добара – споменика културе, музејске, архивске, издавачке и библиотечке делатности, али и другог савременог стваралаштва – неопходно је спровести реорганизацију у функционалном и одрживом смислу и центар рада и деловања успоставити на КиМ. Установљавање институције која би објединила све наведене праксе и заштиту културне баштине, била део система заштите културних добара Републике Србије и наставила да се бори за повратак привремено оспорене надлежности над културним добрима – кључно је место у спасавању и очувању српске културне баштине на КиМ. То подразумева, пре свега, рационално коришћење постојећег кадровског потенцијала, његово унапређење и развијање, као и рационално коришћење финансијских средстава. Држава Србија је издвајала и издваја значајна средства за културну баштину и развој и очување културе Срба на КиМ. Без дугорочног програма и јавности у раду, тешко је избећи негативне појаве које оптерећују и међуљудске односе запослених у култури.