Опа­сан те­ро­ри­ста Пеп Гвар­ди­о­ла

ГЕ­РИ­ЛА БЕЗ КА­ЛА­ШЊИ­КО­ВА: Пи­ри­неј­ска мо­нар­хи­ја тра­жи Пуђ­де­мо­но­ву екс­тра­ди­ци­ју јер же­ли да ње­му, као и свим чла­но­ви­ма ње­го­ве вла­де и скуп­штин­ским пр­ва­ци­ма, су­ди за по­бу­ну, под­бу­њи­ва­ње и зло­у­по­тре­бу др­жав­ног нов­ца. То ових 25 љу­ди чи­ни је­ди­ним не­на­о­ру­жа­ним ге­рил­ци­ма на овом све­ту. Кра­љев­ска вла­да Ма­ри­ја­на Ра­хо­ја же­ли да по­ве­ру­је­мо да су ка­та­лон­ски зва­нич­ни­ци ор­га­ни­зо­ва­ли уста­нак без ијед­ног ис­па­ље­ног мет­ка или на­па­да на вој­ску и по­ли­ци­ју и да су они за­ве­ре­нич­ка бан­да, иако ти опа­сни ми­ли­тан­ти и са­да, ка­да су сви по­хап­ше­ни или из­гна­ни, по­зи­ва­ју на мир. Исти­на је да су на­си­љу при­бе­гли је­ди­но шпан­ски жан­дар­ми ко­ји су на ре­фе­рен­ду­му о не­за­ви­сно­сти ту­кли го­ло­ру­ке гла­са­че у Ка­та­ло­ни­ји. Ва­ра се ако је не­ко по­ми­слио да оп­ту­жба о про­не­ве­ри др­жав­них фон­до­ва зна­чи да су чел­ни­ци бив­ше вла­де у Бар­се­ло­ни осум­њи­че­ни за тр­па­ње нов­ца по­ре­ских об­ве­зни­ка у соп­стве­не џе­по­ве или на оф­шор ра­чу­не. Оно за шта се те­ре­те је­сте да су као ка­та­лон­ска вла­да из ка­та­лон­ске ка­се ор­га­ни­зо­ва­ли ре­фе­рен­дум про­ти­ван шпан­ском уста­ву. И ни­је би­ло ту ни­ка­квих др­жав­них већ са­мо по­кра­јин­ских па­ра – Шпа­ни­ја не до­ти­ра Ка­та­ло­ни­ју већ обрат­но.

УСТАВ КАО ПА­НА­ЦЕА: Иако је ов­де реч о по­ли­тич­ком про­бле­му, Ра­хој је ре­шио да на ње­га од­го­во­ри по­ли­ци­јом, хап­ше­њи­ма и по­зи­ва­њем на нај­ви­ши прав­ни акт ко­ји за­бра­њу­је це­па­ње те­ри­то­ри­је. Пре­ми­је­ро­ва На­род­на стран­ка од­ба­цу­је пре­го­во­ре, твр­де­ћи да се мо­же пре­го­ва­ра­ти са­мо у окви­ру прав­ног си­сте­ма и уста­ва, истог оног на ко­ји Ка­та­лон­ци, као ма­њи­на, не­ма­ју ути­ца­ја. Та­ко су за­кле­ти ле­га­ли­сти ис­па­ли на­род­ња­ци, по­зна­ти и по то­ме што су пре не­ко­ли­ко го­ди­на ухва­ће­ни у јед­ном од нај­ве­ћих ко­руп­ци­о­на­шких скан­да­ла са пар­тиј­ским чел­ни­ци­ма ко­ји су узи­ма­ли ми­то да би фир­ма­ма на­ме­шта­ли по­сло­ве са др­жа­вом. Устав ка­же и да је Шпа­ни­ја де­мо­кра­ти­ја и да су по­кра­ји­не ауто­ном­не, а Ма­дрид је уки­нуо ка­та­лон­ску ауто­но­ми­ју и де­мо­кра­ти­ју. Кад му се ни­је сви­део ле­ги­тим­ни по­кра­јин­ски пре­ми­јер Пуђ­де­мон, Ра­хој је уга­сио вла­ду у Бар­се­ло­ни. Кад су се­це­си­о­ни­сти по­но­во по­бе­ди­ли на из­бо­ри­ма, ка­зао је да не при­хва­та ни­је­дан њи­хов пред­лог за ман­да­та­ра. Да ли Ка­та­ло­ни­ја, европ­ска ре­ги­ја ко­ја би као са­мо­стал­на др­жа­ва би­ла јед­на од бо­га­ти­јих чла­ни­ца, тре­ба да гла­са све док не иза­бе­ре не­ко­га по Ра­хо­је­вој во­љи? Шта кад би не­ко укло­нио вла­ду Дан­ске, ко­ја има ма­ње ста­нов­ни­ка од Ка­та­ло­ни­је? Мо­же ли ба­вар­ски пре­ми­јер да бу­де свр­га­ван, хап­шен и про­го­њен са­мо за­то што се за­ме­рио Ан­ге­ли Мер­кел? Ако је не­ко че­као од­го­вор из Бри­се­ла, уза­луд че­ка. Ни­шта од ово­га ни­је за­о­ку­пи­ло па­жњу Европ­ске уни­је.

СНА­ГА У СЛА­БО­СТИ: Ра­хој на­сто­ји да се пред­ста­ви као не­са­ло­мив ли­дер, али је, на­у­мив­ши да ка­та­лон­ске по­ли­ти­ча­ре по­ша­ље на 25 или 30 го­ди­на ро­би­је, по­ка­зао да је слаб и упла­шен. Свр­гао је, ухап­сио или прог­нао јед­ну у су­шти­ни нео­р­га­ни­зо­ва­ну, не­при­пре­мље­ну, не­спрем­ну гру­пу без са­ве­зни­ка у све­ту и пла­на Б. Ње­го­ва пре­на­гла­ше­на ре­ак­ци­ја от­кри­ва ко­ли­ки је ње­гов ле­ги­ти­ми­тет у Ка­та­ло­ни­ји. Ко­ли­ка је па­ра­но­ја за­хва­ти­ла ње­го­ву вла­ду ви­ди се и по то­ме што је на­ре­ди­ла да се пре­тре­се при­ват­ни ави­он Пе­па Гвар­ди­о­ле, чу­ве­ног ка­та­лон­ског тре­не­ра и сим­па­ти­зе­ра по­кре­та за не­за­ви­сност.

Жан­дар­ме­ри­ја је два­пут упа­да­ла у ле­те­ли­цу на­да­ју­ћи се да ће та­мо про­на­ћи из­гна­ни­ка, ко­ји се та­да на­ла­зио у ег­зи­лу у Бел­ги­ји и ко­га би Гвар­ди­о­ла ваљ­да про­швер­цо­вао на при­ват­ном ле­ту за Бар­се­ло­ну. Пре­сто­ни­ца се тих да­на пла­ши­ла и да би Пуђ­де­мон мо­гао да се ушу­ња у зе­мљу у ге­пе­ку или ма­ски­ран у же­ну па је по­ја­ча­ла и кон­тро­ле гра­нич­них пре­ла­за и ауто-пу­те­ва. Ако се Ра­хој пре­ма мир­ном и у знат­ној ме­ри нео­р­га­ни­зо­ва­ном и по­гу­бље­ном по­кре­ту ова­ко по­нео, ка­ко ли би се тек по­на­шао да су се­це­си­о­ни­сти узе­ли оруж­је, од­ба­ци­ли шпан­ски си­стем и ин­сти­ту­ци­је и ан­га­жо­ва­ли ло­би­сте у Ва­шинг­то­ну?