Острво слободе уметничког израза
Покушавамо да направимо представу „Осама-Касаба у Њујорку” која ће искуством историје, свега онога што нам се десило испричати о овом времену али направити и контекст, идеју како заправо слободно можемо да живимо у будућности, каже за „Политику” редитељ Дарко Бајић који према роману „Осама” Владимира Кецмановића ради нову представу. Премијера остварења „Осама-Касаба у Њујорку”, у драматизацији Косте Пешевског и редитеља Дарка Бајића биће изведена у вечерас у 19.30 сати на сцени „Бата Стојковић” у Звездара театру. Сценограф је Весна Поповић, костимограф Драгица Лаушевић, композитор Дејан Пејовић.
– Оно што је било инспиративно у роману Владимира Кецмановића, по којем је рађена представа, јесу филмске слике и атмосфера и то што је писац успео да нас на маестралан начин проведе кроз неколико деценија. Дошли смо до нечега што би могло да личи на античку драму, али заправо највише личи на југословенску драму. Све оно што смо негде проживели и од чега још увек имамо последице. Али немојте мислити да смо само ми, како то каже Пекић, они чије су године појели скакавци. У многим земљама света управо је политика та која је довела до тога да људи не живе свој живот. Зато су овај роман и представа универзални, а ова млада екипа глумаца која још увек није под ауром аутоцензуре има времена да покуша да скрати то време које једу скакавци – подвлачи Бајић уз напомену да представа „Осама - Касаба у Њујорку” постаје острво слободе глумачког и редитељског израза.
Кецмановићеве јунаке у представи „Осама-Касаба у Њујорку” тумаче Андрија Кузмановић, Јован Јовановић, Ива Илинчић, Бранко Јанковић, Исидора Симијоновић и Амар Ћоровић.
– Наш главни глумац, приповедач, покушава да својим емоцијама исприча причу о својој прошлости, на моменте смешно, на моменте тако да, како каже Душан Ковачевић, „живот потказује позориште” и прераста у трагедију. Али у овој представи нећете видети губитнике, већ борце који се боре за свој циљ, емоције, слободан простор у ком живе. Осећаћете тежину, али и радост, као и једну врсту спасења.
Ништа није овај тренутак, примећује Дарко Бајић који, како каже, покушава да буде провокативан у позоришту, јер се све тако брзо мења око нас да ви и да хоћете не можете да ухватите овај тренутак.
– Онда је боље ићи мало испред. Какав год да је, овај тренутак је специфичан. Ја не причам о овом тренутку, причам о нечему што је будућност. Уметност уопште има ту могућност да не коментарише дневне догађаје, већ покушава да успостави контакт са садашњом генерацијом, да ствара контакт и са будућношћу. Ако бисмо ми као уметници увек били инспирисани тренутном политичком, или било којом другом ситуацијом, мислим да би у том тренутку наши филмови и позоришна дела личила на документарне филмове. Ми то не желимо, ми смо људи који не желе да пресликавају баналну стварност, већ да управо о тој стварности на прави начин дискутују, размишљају, дају своје закључке, каже Бајић и додаје:
– Владимир Кецмановић није ме привукао само као зрео писац који зна да пише на тај начин да ви имате стално осећај да су ту са вама историјска догађања, већ и тиме да су ту, заправо, присутни људи. Сваки човек својим слободним мишљењем ствара део те историје. Не стварају историју само политичари, идеологије или власт. Управо људи стварају ту историју. Да би то на прави начин функционисало морамо да имамо слободу говора, стварања, апсолутну слободу да смемо да кажемо оно што мислимо. Можда је највећи проблем политичких система или данашњег тренутка у томе што у замену за цензуру која би могла да постоји у одређеном систему, постоји нешто још страшније, аутоцензура. Сами себе цензуришемо. У позоришту, филму, друштву, треба створити такву атмосферу да људи имају право да кажу своје мишљење и да се ни на који начин то не сме санкционисати. Не зато што је то принцип хуманог друштва већ зато што тако растемо: када чујемо супротна мишљења, различите ставове, постајемо комплексније личности и знамо да живимо живот.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
