Већина академаца у Србији сама плаћа школовање
Студенти у Београду деценијама обележавају 4. април као свој дан, у знак сећања на велике студентске демонстрације 1936. године, уперене против тадашњег европског фашизма. Тог 4. априла у нередима је убијен студент права Жарко Мариновић и тај догађај међу студентима највећег универзитета у земљи увек је доживљаван и као повод за подсећање какав је положај студената данас.
Председник Савеза студената Београда, уједно и проректор Универзитета у Београду, Боријан Соковић, студент Технолошко-металуршког факултета, каже да се данашње генерације академаца суочавају с недостатком смештајних капацитета у студентским домовима, да неколико факултета има проблема због веома скученог простора за наставу, а да студенти данас, с обзиром на услове у којима студирају и на недостатак лабораторијске и друге опреме, постижу завидне успехе и на међународним такмичењима и током самих студија.
Соковић не зна колико је просечно трајање студирања на Универзитету у Београду, мада је познато да се тај просек смањује. С обзиром на ниво оптерећења наставом, није ни реално, каже, да студенти до дипломе долазе у редовном року.
И заиста, према неким налазима, од оних који припадају првој „болоњској генерацији” студената у Србији (уписани 2005), у предвиђеном року дипломирало је само 14 одсто. Соковић каже да Универзитет у Београду није решио ни проблем студената уписаних пре „болоње” који још нису дипломирали, али нека сазнања говоре о томе да данашње генерације ипак студирају краће.
Али и чешће. У Србији их је са индексом више од 250.000, и то имајући у виду сва три степена студија. Највише их је на државним универзитетима, око 190.000, затим на државним високим школама – око 40.000, док их је на приватним универзитетима и високим школама укупно око 32.000.
Занимљив је и податак да од укупног броја студената три петине спадају у самофинансирајуће, што значи да је, за разлику од прошлих деценија, бригу о финансирању високошколаца држава већином препустила индивидуалним аранжманима.
Вреди забележити и то да у Србији има више студенткиња него студената (однос 56 према 44 одсто), с тим што је међу онима који су на буџету та разлика још израженија. То би требало да значи да су припаднице лепшег пола и заинтересованије за студирање и бољи студенти.
Статистички подаци говоре и о наглашеној оријентацији овдашњих високошколаца, кад је о подручјима образовања реч, на друштвене науке, право, администрацију, пословање, па и информисање, што утиче и на релативно велики број оних са шестим и седмим степеном стручне спреме на списковима незапослених. Укупно их је око 90.000 или око петнаест одсто од укупног броја незапослених, али ова подручја образовања нису само резултат интересовања младих академаца, него и најчешћи део понуде универзитета који се приликом оснивања нових студијских програма често руководе комерцијалним интересима. Што ће рећи – могућностима лаке зараде преко студентских уплата и минималних улагања самих оснивача у високошколске установе.
Међутим, студенте мало ко консултује у вези са отварањем нових факултета и студијских програма. Данило Потпарић, генерални секретар Студентског парламента Универзитета у Београду, каже тим поводом да „нас институције задужене за високо образовање не препознају као равноправног партнера, па онда и нисмо у могућности да на прави начин учествујемо у доношењу свих важних одлука које се тичу квалитета студирања”.
Потпарић помиње и студентски стандард, који „није на баш завидном нивоу”.
– Многе наше колеге морају да траже запослење како би могле да наставе школовање, и баш на том пољу нема довољно разумевања факултета – каже Потпарић, а ове његове речи само су једна од илустрација познате истине да су студенти увек били расположени критички према збивањима у друштву и на самом универзитету. Па и носиоци промена.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
