Ко беше Батут

Чак и млађе генерације, можда захваљујући филму „Вариола вера” Горана Марковића из 1982, чуле су за епидемију великих богиња која је 1972. погодила нашу земљу, а од тада се свима у памћење урезало и име института „Батут”, као пресудне установе на откривању и сузбијању тадашње пошасти. „Батут” је, нажалост, и данас у центру пажње због актуелног проблема са малим богињама. При томе, назив Института за јавно здравље Србије често се скраћено наводи под називом „Батут”, а мали број људи зна по коме је установа понела овај назив.

Милан Јовановић Батут рођен је рођен 1847. године у Сремској Митровици. Јовановићи су пореклом били из околине Пирота, али су се населили у Шабац, где је 1804. године рођен и Миланов отац, Константин. Но, након слома Првог српског устанка, као и све виђеније породице, Јовановићи су се повукли преко Саве у суседну, тада аустријску Митровицу. Овде је Константин са шабачким познаником, Батутом, отворио ортачку трговинску радњу „Јовановић–Батут”, према којој је Милан и добио надимак „Батут”.

Бечки ђак

Милан Јовановић Батут је 1878 године завршио медицину на Бечком универзитету. Лекарску каријеру је започео у Сомбору, одакле је, на основу позива са највишег места, 1879. отишао на рад у Цетиње и постао начелник санитета Црне Горе. Био је зачетник савремене здравствене службе, заслужан за организовање рада цетињске болнице „Данило Први”. Црну Гору је напустио 1882. године.

Током боравка у Цетињу, за Батута је почео да се интересује и Београд. Тако је, уз залагање др Владана Ђорђевића, као стипендиста српске владе, Милан Јовановић упућен на трогодишње усавршавање у Берлин, Минхен, Париз и Лондон. До 1885. је уз најпознатије светске стручњаке, попут Роберта Коха и Луја Пастера, проучавао проблеме хигијене и бактериологије. Након усавршавања, као младом али искусном лекару, понуђено му је руководеће место на једном од најстаријих и најпрестижнијих универзитета, Каролина (Карловом) у Прагу. Батут је уместо сјајне међународне каријере изабрао вишедеценијску и тешку борбу за оснивање медицинског факултета у Београду.

Оснивање медицинског факултета

У Народној скупштини у Београду расправа о оснивању медицинског факултета први пут је вођена још децембра 1879. године, коју је покренуо Батутов ментор др Владан Ђорђевић, наводећи да су здравствене прилике у земљи толико тешке „да је боље и не спомињати их”. У свакодневном животу и здравственој заштити није било јасних граница између медицинске праксе и надрилекарства. Др Лаза Лазаревић је у свом есеју „Обмањивање публике лажним лековима”, објављеном 1879, навео како је надрилекарство „право поље за варање”. На опште изненађење, током скупштинских дебата 1879, управо је др Владан Ђорђевић оспорио предлоге о оснивању медицинског факултета и практично зауставио сваку даљу расправу о овом питању. Током 1899. године на сцену ступа Батут, пишући о потреби оснивања факултета и на бриљантан начин пружајући доказе за сваки оспоравани аргумент. Жестоко му се супротставио санитетски капетан др Михајло Петровић, начелник Моравске сталне војне болнице у Нишу. Заслугом чувеног др Војислава Суботића, у оквирима Српског лекарског друштва је покренута нова иницијатива за оснивање Медицинског факултета у Београду. Тек маја 1914. године тадашњи министар унутрашњих дела Стојан Протић је, „ценећи велики научни, национални и културни значај Медицинског факултета за Краљевину Србију, на основу реферата трочлане комисије коју су сачињавали др Батут, др Војислав Суботић и др Едвард Михл”, потписао одлуку о отварању медицинског факултета. Нажалост, реализацију одлуке прекинуо је Велики рат.

Захваљујући министру просвете нове Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Љуби Давидовићу, на првој седници Универзитетског савета, 28. марта 1919, прочитан је акт да Пољопривредни и Медицински факултет отпочну рад идуће школске године, те да се за припреме њиховог почетка одреде комисије. Члан комисије за Медицински факултет, између осталих, био је и др Милан Јовановић Батут. Указом од 9. септембра 1919. године постављен је „на Универзитет у Београду, на Медицинскоме факултету... (за хонорарног професора за хигијену) др Милан Јовановић – Батут, професор Велике школе у пензији”. Медицински факултет је почео са радом 1920. а први декан је био управо професор хигијене, др Милан Јовановић Батут. Оснивање београдског Медицинског факултета уједно се сматра једном од највећих Батутових заслуга.

Батут је био интелектуалац широког спектра интересовања. Дружио се са великим бројем виђених људи попут Јована Цвијића, Јована Скерлића, Слободана Јовановића, Лазе Костића, Уроша Предића, Јована Јовановића Змаја, Симе Матавуља, Лазара Пачуа... Био је сјајан говорник, иницијатор, организатор, пропагатор медицинског знања и науке, писац стручних медицинских дела, писац првих закона у нашем здравству и здравствени етнолог. Први је прикупљао и обрадио изразе из наше народне медицинске терминологије, аутор је 57 књига, брошура и стотине чланака. Био је један од најстаријих и најугледнијих сарадника листа „Политика”, председник Српског лекарског друштва, Југословенског лекарског друштва и Главног санитетског савета, члан Књижевно-уметничког одбора Народног позоришта, један од оснивача Српске књижевне задруге и сарадник Матице српске.

Носилац крста Легије части

Током живота стекао је највиша домаћа одликовања, а био је и носилац француског официрског крста Легије части и чешког ордена Белог лава. Стекао је бројне дипломе међу којима и почасне докторате медицине београдског, бечког, загребачког и прашког универзитета. Чеси су му почасни докторат доделили 17. јуна 1938. у Београду, на свечаности на Универзитету. За ту прилику су, први пут у шестовековној традицији Карловог универзитета, из Прага донете ректорске инсигнијe, а церемонији су присуствовали ректор, декан Медицинског факултета, шеф ректорске канцеларије и промотер Прашког универзитета.

Батут је последње три године живео повучено у Господар Јовановој 49, вредно пишући готово све до смрти, 11. септембра 1940.

На челу епидемијске комисије

Стална епидемијска комисија Министарства за здравље, са др Миланом Јовановићем Батутом на челу, као надзор над хигијенским приликама и заразним болестима у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, основана је 13. маја 1919. године. До 1979. године Стална епидемијска комисија се развила у Завод за заштиту здравља Србије под називом „Др Милан Јовановић Батут” (данас Институт за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут”).