Вешти џепароши са Булевара

Што је оволика гужва на Булевару, што се људи оволико гурају, размишљао је двадесеттрогодишњи Драган Т. док је свом шефу куцкао СМС поруку, пробијајући се кроз гужву у Булевару краља Александра, недалеко од Правног факултета.

„Чекај? Зар сам заборавио да затворим торбицу када сам кренуо из фризерског салона? Не, сигурно нисам! Знам да сам рајсфершлус закопчао и окренуо према себи. Није ваљда опет за мање од две недеље…”, низале су се успаничено Драгану мисли када је у тој гужви схватио да му је торбица отворена.

Последња мисао „Није ваљда”… односила се на непријатно искуство од пре петнаестак дана када је готово на истом месту у исто доба дана осетио да му је та торбица отворена. Тада су га џепароши „олакшали” за новчаник у коме, на срећу, није било новца.

„Тек сад се нису овајдили. Осим оловака и блокчића, нису ни имали шта да узму”, размишљао је славодобитно Драган у тренутку када је схватио ко га је оба пута оџепарио.

И пре две недеље и сада, код Правног је приметио исту групицу. На први поглед то су били урбани, модерни младићи негде између петнаест и двадесет година. И тада и сада били су одлично уиграни. Они, када на потесу од маркета преко пута Ташмајдана до Правног уоче да је мало више људи на тротоару, улећу међу њих, глуме како међусобно чаврљају и гласно се шале, спонтано окружују „жртву” и за тили час отварају торбу, ваде прво шта напипају и настављају „спонтану” шетњу. Док неко примети да је „олакшан”, они су се већ удаљили.

Тако је било и са Драганом. „Лоповски дежави” у Булевару за мање од две седмице. Гледао је како се сумњиви момци удаљавају, али је знао да не вреди да виче „лопови”, јер нико не би веровао.

Додатни разлог што је одустао од викања јесте тај што је био убеђен да се млади џепароши из осетљивих група нису овајдили и да ништа нису успели да му узму.

Али, када је сутрадан потегао за наочарима за сунце које су биле у торбици, брзо му се вратила сцена са Булевара.

„Хм…. ипак, нису остали празних шака. Узели су ми наочаре, а тек што сам их купио пре неколико месеци”, гунђао је себи у браду док му је у глави одзвањао глас сестре „Боље пази на ту торбицу”.

Колико год му је било криво због наочара за сунце, које је прилично платио, Драган је ипак решио да све то погледа и са ведрије стране.

„Е, јесу ми их баксузи украли, али ни њима неће ништа вредети! Са диоптријом су, и то приличном!”, засмејао се сам са собом Драган и кренуо пут Булевара, поред Правног…