Велико окупљање

Свако има своју свећу, па кад му догори. Његова се угасила 31. марта, на Лазареву суботу. Поживео је 68 година, готово два просечна новинарска века. Отишао је, а присутнији је него икад пре, у успоменама и срцима деце, пријатеља и колега. Одлазио је и раније, али увек се враћао. Овог пута је то учинио неопозиво, остављајући за собом сазнање да смрт и те како може да боли. Нарочито преживеле.

У Новине је званично ступио 1978, иако је кроз врата стаклене палате у Македонској 29 први пут крочио четири године раније, да се теше и учи као хонорарни сарадник: то чистилиште морали су сви да прођу без роптања или зановетања, и пре, и после њега!

Скрасио се у „Београдској хроници”, у којој је био новинар, уредник и Учитељ (с великим У), и ту остао до краја. Обично је сва три посла обављао истовремено, а издвајао се по томе што је као уредник најстрожи био према себи. И док су неки сумњичаво вртели главом, он је то једноставно називао „стара школа”. Одатле потиче и његова укоричена збирка репортажа „Усред града”, коју неки држе у кућној библиотеци, а многи у шкрињи с најдражим, непроцењивим драгоценостима.

Награде и признања, којих се надобијао, није качио на ревер. Највеће је то што се неколицина данас угледних новинара с поносом хвали да су били његови ученици.

У Тамнави, у селу Новаци, почивају му преци, у сенкама безименог кварта крај београдске Дунав-станице живе успомене на дечаштво, Мостар чува сећање на гимназијске дане, Чубура му крије лудорије момаштва, а на Дорћолу је пронашао спокој и дочекао крај.

Новинарска стецишта око „Политике” ових дана су празнија и тиша.

Сигурно је отишао на неко боље место? За утеху је и што нас је тамо више него овде. Ваљда ће нас, када дође време, дочекати како доликује...

Збогом, стари друже.