Дечја игра на крпарици

„Од детињства се бавим сликањем, а у мојој породици су и бака и мама такође били посвећени ручном раду. Од њих сам доста научила о текстилу. После дизајнерске школе то моје интересовање је прерасло у сарадњу с појединим предузетницима. Тако сам у Сомбору оплеменила ентеријер једног кафеа, осликавајући клупе, прозоре, врата, а осликала сам и унутрашњост једне посластичарнице”, објашњава Ана, која је иначе и струковни инжењер дизајна за текстил и одећу.

Мотивацију да се региструје као занатлија, она објашњава тиме што је као млада мајка с дететом, без посла, одлучила да креативност и потребу за радом задовољи унутар свог дома. Тако је настала њена радионица у којој се Ана, осим осликавања, бави и труковањем платна, везом, ткањем и израдом сувенира од природних материјала. Углавном све ради сама, а међу њеним производима издвајају се два. Први је увећана верзија познате друштвене игре „човече, не љути се” с уникатно осликаним фигурама које је израдио дрводеља на стругу и које се, уместо на табли, померају по крпарици тканој на разбоју. Други је „беби тумбалица” – својеврсна едукативна играчка уз помоћ које бебе уче боје и појмове. И овде је реч о крпарици на којој се налазе поља која представљају различите појмове у различитим бојама. Ана данас највише осликава на текстилу. Њене рукотворине могу да се купе у информативном сервису сомборске туристичке организације, као и у специјализованим радњама и на струковним манифестацијама у организацији различитих удружења која чувају старе занате.

Осим као произвођач, Ана је у заштиту традиционалних радиности укључена и као предавач на бројним курсевима. Тако је прошле и ове године обучавала жене да ткају на радионици ревитализације стапарског ћилима који би могао да буде уврштен у званични протокол сомборске локалне самоуправе. Такође, старим занатима подучава и децу и младе. Тврди да су они жељни да прикажу своју креативност, али да немају прилику да се у кући или школи сусретну с практичним радом.

„Проблем је што деца и млади немају где да виде традиционалне радиности како би уопште схватили да ли их воле. То је штета јер би радионице на приступачним местима могле да афирмишу старе занате који би потом могли да се укључе у туристичку понуду. Конкретно, мислим на примере светских градова у којима постоје читави квартови намењени представљању, производњи и куповини рукотворина. Такође, било би добро када би постојала некаква агенција која би обављала коресподенцију између тржишта, могућности остваривања субвенција и произвођача јер многи људи који, рецимо, у руралним подручјима негују старе занате немају менаџерске способности нити сазнања о писању пројеката за одређене конкурсе”, објашњава Ана Илић.

Ако пак говоримо о младој популацији у градовима, додаје она, њима је свакако потребно не само занатско умеће, већ и упућеност у предузетништво што подразумева добар маркетинг, промоцију, али и дизајн и амбалажу. Упорност и стрпљење се подразумевају.
„Мој савет младима који стварају занатске производе био би да покушају да их најпре пласирају кроз струковна удружења произвођача рукотворина или предузетника. Тако ће уједно сазнати постоји ли интересовање на тржишту за то што раде и може ли то да им се исплати. А тек потом нека региструју делатност. Многи се полакоме на субвенције, издрже пола године или годину дана, а потом затворе радионицу”, каже Ана Илић.