Новим прописима до већег броја трансплантација

– Мислимо да ће доћи и до повећања свести људи о овој важној области. Наравно, сигурно је да ће се један број грађана побунити и да ће бити против због одређеног неповерења које имају према здравству и трансплантацијама. Зато је битно да лекари и пацијенти стално говоре о овој важној теми како би се разбијале предрасуде. Ми то радимо на трибинама широм Србије – истакао је Тодић.

У току 2017. године у Србији је било 40 преминулих донора, урађене су 92 трансплантације, од тога 62 бубрега, 23 јетре и седам срца.

У току јануара и фебруара 2018. године забележено је седам донора и обављено је 16 трансплантација (девет бубрега, пет јетри и два срца).

Ипак, на трансплантацију и даље чека велики број људи. За 600–700 пацијената неопходна је трансплантација бубрега, за више од сто болесника пресађивање јетре, а за око 50 срце. Очекује се да се ускоро да се развију и програми трансплантације панкреаса и плућа. Пуковник професор др Ђоко Максић, начелник Клинике за нефрологију Војномедицинске академије, каже да је највећи проблем у овој области недостатак донора јер се у Србији тренутно бележи шест донора на милион становника, за разлику од земаља бивше СФРЈ које су сталне чланице организације „Евротрансплант” и које имају од 25 до 30 у Словенији, а у Хрватској број је већи од 40.

– Због тога код њих постоје много веће шансе да грађани по губитку функција одређених виталних органа у најоптималнијем времену добију нови орган и учине квалитетнијим свој живот. Сигурно ће нови закон о претпостављеној сагласности допринети да имамо више трансплантација јер ће законска регулатива направити помак. Томе би допринела и једна озбиљна државна стратегија која ће јасно дефинисати институције које се баве трансплантацијом и кадрове, али и избуџетирати средства за програм трансплантације што је неопходно како бисмо врло брзо дошли до 10 донора на милион становника и придружили се активно колегама у „Евротранспланту”. Тако бисмо убрзали програм трансплантације, а све за добробит пацијената. Сигурно је да трансплантационе лекаре у Србији чека доста посла – додао је др Максић.

Од свих бивших југословенских република, Хрватска се у овој области најбоље снашла јер је заједно са Шпанијом лидер по броју донора и обављених интервенција у односу на број становника.

Професор др Николина Башић Јукић, из Клиничко-болничког центра Загреб, напомиње да су први у свету по развоју трансплантацијске медицине и да су достигли врх у тој области здравства. Чланство у „Евротранспланту” је само једна од компоненти успеха, сматра она, јер свака земља мора да реши сама проблем с недостатком донора.

– Србија, да би ушла у пуноправно чланство, на томе мора да поради. Свако мора да се запита шта би било да њему или члану његове породице затреба орган. Нажалост, превише органа пропада јер људи умиру, а не понуди се могућност да се они искористе за трансплантације и преживљавање других пацијената. Од једног донора много особа може да настави да живи. Важна је добра унутрашња организација трансплантационог програма. То подразумева постојање националног и болничких координатора за ову област, финансијску стимулацију људима који то раде да би се мотивисали. У Хрватској су све болнице донорске. Једна од најуспешнијих је, рецимо, у Вараждину, у којој се годишње појави 20 донора. Ловорике не може да носи један лекар већ тим јер у једном пресађивању органа учествује око сто људи – појаснила је др Башић Јукић.

Трансплантациона медицина је најкомплекснија, подсећа професор др Михајло Арнолд, из Универзитетског клиничког центра Љубљана.

– Словенија има само два милиона становника и ова област медицине је код нас сконцентрисана у једном центру. То је уникатно у свету јер се сви пацијенти из државе прате на једном месту – додаје др Арнолд.

Прва успешна трансплантација у бившој Југославији обављена је у Ријеци 1972. године, а у Београду годину дана касније у Клиничком центру Србије.