Надокнадом за пластичне флаше до корисног отпада

Да код нас већ постоје они који су открили корист од лименки, показују огласне странице на интернету, у којима се нуди 200 алуминијумских лименки за 900 динара. Додуше, оне не завршавају код рециклера, већ се од њих склапају соларни колектори за грејање станова које је неки иноватор пре две-три године ставио у службу штедње енергије – када има сунца.

Увођење депозита у Србији, сматрају предлагачи нових акција и прописа, помогло би да се развије индустрија рециклаже, а загађење околине било би неупоредиво мање. Такође је указано на потребу да се што пре унапреди контрола управљања амбалажним отпадом због ефикасније примене принципа „загађивач плаћа”.

– Законска обавеза свих привредних субјеката који на тржиште стављају производе упаковане у амбалажу јесте да обезбеде њено поновно искоришћење и рециклажу и тиме смање штету која настаје одлагањем амбалажног отпада у животну средину. Међутим, накнада за амбалажу коју фирме „загађивачи” плаћају, према мишљењу рециклера, много је мања од реалних трошкова сакупљања, а контроле пријављених количина амбалаже на основу којих се плаћа накнада готово да нема – објашњава Цвејановићева.

Према подацима Асоцијације, просечна висина посебне накнаде у Србији за тону амбалаже која загађује околину је само 22,8 евра по тони, што је вишеструко мање у односу на земље у региону (Хрватска рачуна 45 евра по тони, Бугарска 60, а Румунија 156 евра по тони). Рециклери сматрају да би већа накнада за амбалажу и боља контрола пријављених количина допринеле дугорочном развоју система управљања амбалажним отпадом и испуњењу амбициозног циља да се у Србији до 2030. године 70 одсто укупног отпада преради.

Према сада важећем Закону о управљању отпадом прописано је да се искоришћена амбалажа одлаже на депонију само ако не постоји друго решење за њен третман. То значи да се отпад пре одлагања мора разврстати и из њега издвојити све што има употребну вредност. Према подацима Агенције за животну средину, мање од један одсто укупног отпада који сакупе комунална предузећа оде у фабрике за рециклажу. То је један од највећих проблема на које указују рециклери.

Звучи парадоксално да су, упркос чињеници да су током целе године шуме, травњаци, реке и приобаље засути боцама, конзервама, стаклом и кесама, наше фабрике за рециклажу због недовољно развијеног система сакупљања амбалажног отпада приморане да увозе отпад из земаља у окружењу. Истовремено, има доста случајева да непрерађени отпад без икаквих ограничења буде извезен из Србије, јер се за њега добију „добре паре”. Зато је Српска асоцијација рециклера амбалажног отпада затражила од министра Тривана поштовање процедура приликом извоза сировине неопходне за њихове погоне и машине.

– Министар је пажљиво саслушао наше предлоге, што улива наду да смо на добром путу да нађемо решење проблема, како Србија, због тога што не рециклирамо свој отпад, не би годишње губила више од 50 милиона евра – истакао је Михаил Матески, председник управног одбора Асоцијације.