Пројекција

Иако се људи међусобно веома разликују, понекад се догоди да сретнемо неку особу која запањујуће личи на неку другу особу коју смо срели некада раније у животу. Понекад нас на неког другог подсети само неки детаљ, као што су изглед, начин говора, облачење, боја гласа нове особе. Када се у комуникацији са новом особом појави оваква сличност са неком другом особом, тада се у нашој свести појави слика или, тачније, представа те друге особе. Тада се у нашем уму догађа занимљив феномен: наша психа реагује истовремено на обе представе, то јест на обе особе. Поједностављено можемо рећи да је то као да се пред нама истовремено налазе обе особе.

Пријатна сећања

Тако, на пример, ако смо раније у животу имали позитивно искуство са неком конкретном особом, тада сусрет са њеним „двојником” побуђује сећање на то искуство, а затим то пријатно сећање „боји” нашу емоционалну реакцију на њеног „двојника” у садашњости. Слично, ако смо раније имали непријатно искуство, тада и на „двојника” у садашњости реагујемо непријатношћу.

Проблем са таквом нашом реакцијом на нечијег „двојника” јесте то што је та нова особа није „заслужила” неким својим стварним понашањем. Зато у таквим ситуацијама ми не реагујемо на стварност већ наша реакција долази, бар у извесној мери, из наше прошлости. Сећање које је побуђено сличношћу чини да ми искривљујемо стварност, а како наша реакција не одговара стварности, наша реакција је неадекватна.

Када кажемо да нас неко јако подсећа или асоцира на неког другог тада показујемо да смо свесни да две особе доводимо у везу, што значи да можемо бити свесни да „мешамо” реакцију на садашњу особу са реакцијом коју смо имали на особу из прошлости. А када смо свесни својих менталних процеса, тада се можемо трудити да раздвојимо садашњост од прошлости и да дамо шансу новој особи да је доживимо као различиту од особе на коју нас подсећа.

Чешћа је ситуација да нисмо свесни овог психолошког механизма и да не знамо да је наша реакција на дату особу у ствари „мешана” реакција. У том случају говоримо о психичком механизму који се зове пројекција. Механизам је добио такво име јер се објашњава тиме да смо ми на нову особу несвесно пројектовали ону ранију особу.

Без обзира на то да ли је пројекција позитивна или негативна, њена последица је неки „вишак” у нашем реаговању на нову особу, а за који немамо разлог у њеном понашању. Не знајући да ми реагујемо и на неког другог из наше прошлости, често сматрамо да је овај „вишак” наше реакције резултат наше интуитивне способности процењивања људи.

Идеално би било када неко никада не би пројектовао и не дозвољавао да му сличност једне особе са неком другом помути доживљавање стварности. Али људи нису идеални, тако да пројекције нису ретке. Ако неко веома често пројектује, тада он често искривљује стварност, што значи да су његове реакције често непримерене. Што је особа мање реалистична и више реагује неадекватно, то ће више проблема имати у кретању у стварном свету, посебно у односу са људима. Зато је циљ личног раста и развоја, емоционалног сазревања, као и саветодавног и психотерапијског рада да се смање или елиминишу пројекције.

У свему „виде” стари неуспех

Ако је девојку која се у средњој школи снажно заљубила у неког момка, тај момак искористио и затим грубо одбацио, она може постати склона да касније у другим младићима „види” оног првог младића који ју је повредио, због чега ће имати несрећан љубавни живот.

Постоје и такве пројекције у којима људи у другима „виде” себе, па због сличности са собом на друге реагују неоправдано позитивно или негативно.

Способност пројектовања је остатак једног од првобитних начина учења који је карактеристичан за децу и њихово конкретно мишљење. Конкретни ум мисли у сликама и повезује их на основу сличности. Зато пас, који такође мисли у сликама, кога је некада човек ударио штапом ће се уплашити када види другог човека који му прилази са штапом у руци.

Управо због тога што је недовољно прецизно, пуно грешака и погрешних повезивања конкретно мишљење током развоја бива замењено тачнијим, логичнијим и прецизнијим апстрактним мишљењем. И зато када наше „унутрашње дете” неоправдано интензивно реагује на неку нову особу, треба се запитати: да ли нешто пројектујем?