Реприза живота у Годечеву

Не­ве­ли­ко се­ло Го­де­че­во угне­зди­ло се крај ста­рог пу­та од Ко­сје­ри­ћа ка Ба­ји­ној Ба­шти, уз раз­ме­ђе те две оп­шти­не. С јед­не стра­не му Вар­да, с дру­ге За­рож­је у ко­ме је чу­ве­на во­де­ни­ца вам­пи­ра Са­ве Са­ва­но­ви­ћа. Пут ову­да де­лом ас­фалт­ни, де­лом ма­ка­дам. Шко­ла у Го­де­че­ву про­ра­ди­ла је 1909. го­ди­не, а кад се­ло има шко­лу, он­да се и ка­фа­на отва­ра. 

– Та­да је Гру­јо Би­љић имао не­сре­ћу, све тро­је де­це умр­ло му је од не­ке бо­ле­сти, па се одво­јио од бра­та у обли­жњим Би­љи­ћи­ма и до­шао на овај део има­ња. На­пра­вио је ку­ћу и у њој 1912. отво­рио ка­фа­ну, ни­је упам­ће­но ка­ко се та­да зва­ла, ве­ро­ват­но са­мо „Ка­фа­на у Го­де­че­ву”. У окви­ру ње био је и ду­ћан, про­да­ја ду­ва­на, га­са. Ишли у то вре­ме пут­ни­ци и ра­ба­џи­је кроз ова се­ла, свра­ћа­ли се­ља­ни да по­пи­ју ко­ју, би­ло је по­сла. Ре­ши Гру­јо, по­што ни­је имао сво­је де­це, да по­си­ни си­нов­ца Ми­ло­ша Би­љи­ћа, те овај на­ста­ви да во­ди ка­фа­ну у Го­де­че­ву. Де­це­ни­је су про­ла­зи­ле, а ни тај га­зда Ми­лош ни­је имао де­це. Он­да он од­лу­чи да од сво­је се­стре Је­ви­ми­је, удо­ви­це ко­ја је има­ла ше­сто­ро, узме уз се­бе се­стри­ћа Ми­ло­ша Јо­ва­но­ви­ћа ка­ко би жи­вео ту и на­сле­дио ка­фа­ну. Ми­лош Јо­ва­но­вић је мој отац, овом ка­фа­ном та­да под на­зи­вом „СУР Јо­ва­но­вић Ми­лош Ми­шо Го­де­че­во” ду­го је га­здо­вао, све до 1998. го­ди­не. Он­да сам је ја пре­у­зео, а при­ли­ком ре­ги­стро­ва­ња ва­ља­ло је да се не­ка­ко зо­ве. Од­лу­чио сам се за име „Ре­при­за жи­во­та” – при­ча са­да­шњи га­зда Гру­јо Јо­ва­но­вић, ко­ји је пр­во ра­дио с ка­фа­ном, а са­да ту има и про­дав­ни­цу, ма­лу хлад­ња­чу за скла­ди­ште­ње сво­јих и от­ку­пље­них ма­ли­на те по­ве­ћи ма­ли­њак.

Би­ло је су­ро­вих вре­ме­на и у овим за­ба­че­ним бр­ди­ма, али ка­фа­на ни­је пре­ста­ја­ла да ра­ди. Не­кад се на­ла­зи­ла у ста­рој ку­ћи пр­вог вла­сни­ка Гру­ја, па на­крат­ко пре­шла у јед­но су­сед­но зда­ње, а кад је Ми­лош на­пра­вио но­ву ку­ћу вра­тио је у њу ка­фа­ну. Са­да је она у при­зе­мљу, а Јо­ва­но­ви­ћи жи­ве на спра­ту. Све је то у цен­тру се­ла, по­ред шко­ле, ме­сне кан­це­ла­ри­је, но­ве цр­кве за­вр­ше­не про­шле го­ди­не. А од­мах по­ред, у јед­ној ли­ва­ди, са­хра­њен је Гру­јо Би­љић, осни­вач ка­фа­не. 

– У вре­ме­ни­ма кад ни­је по­сто­јао пут пре­ко Де­бе­лог бр­да ову­да је пу­них 40 го­ди­на ишла ре­дов­на ауто­бу­ска ли­ни­ја Ужи­це–Го­де­че­во (ви­ше не иде), па су во­за­чи по­след­њег ауто­бу­са но­ће­ва­ли код нас и ују­тру по­но­во од­ла­зи­ли, а ка­фа­на увек би­ла пу­на све­та. Свра­ћа­ли су та­да мно­ги да се осве­же, по­пи­ју до­ма­ћу ра­ки­ју и ка­фу, за­ме­зе, не­ки и да коц­ка­ју. У ка­фа­ни слу­жи­мо пи­ће, а по по­тре­би и ме­зе: си­ра и кај­ма­ка, пр­шу­те, ки­се­лог ку­пу­са. Ка­да су се­о­ски ва­ша­ри на Цве­ти и Са­вин­дан, у по­ну­ди је и пе­че­ње. По­не­кад је ту му­зи­ка, пе­ва­чи­ца. Са­ми по­ро­дич­но ра­ди­мо у ка­фа­ни, рад­ни­ке не ан­га­жу­је­мо. Ре­но­ви­рао сам је пре се­дам го­ди­на, при­стој­но из­гле­да, има 50 ме­ста. Це­не пи­ћа су по­вољ­не јер скром­но жи­ви на­род овог кра­ја. А се­ла су ов­де све пра­зни­ја, ма­ње је ста­нов­ни­ка, па не знам да ли бих у ово вре­ме имао ра­чу­на да др­жим са­мо ка­фа­ну. Ова­ко љу­ди до­ђу да ку­пе не­што у про­дав­ни­ци или због от­ку­па ма­ли­на, па на­вра­те и у ка­фа­ну, ве­зао сам це­лу по­ну­ду – об­ја­шња­ва Гру­јо Јо­ва­но­вић.

Он и су­пру­га му Све­тла­на има­ју тро­је де­це: Фи­ли­па, Уро­ша и Је­ле­ну. Да ли ће не­ко од њих на­ста­ви­ти тра­ди­ци­ју „Ре­при­зе жи­во­та”, пи­та­мо.

– Си­но­ви су сту­ден­ти, кад до­ђу по­мог­ну у ку­ћи шта за­тре­ба, док ћер­ка учи сред­њу по­љо­при­вред­ну шко­лу. Ви­де­ће­мо да ли ће се опре­де­ли­ти да на­ста­ве по­ро­дич­ни по­сао. Ни­је ви­ше у све пу­сти­јим пла­нин­ским се­ли­ма ка­ко је не­ка­да би­ло. Али жи­вот све­му одо­ле­ва, ваљ­да ће и „Ре­при­за жи­во­та” још тра­ја­ти – од­го­ва­ра наш са­го­вор­ник.