Коме смета Јасеновац

Од нашег сталног дописника
Загреб – Врх Римокатоличке цркве у Хрватској оштро је реаговао и негирао примедбе изречене на њен рачун на комеморацији жртвама усташког концлогора Јасеновац. На традиционалној комеморацији прекјуче је представник преживелих логораша и бивши председник Савеза антифашистичких бораца Хрватске Иван Фумић рекао да су у Другом светском рату „усташе имале издашну помоћ већег дела католичког клера, који и данас као последњи бастион брани тај поредак”, па да је вероватно „то разлог зашто врх Католичке цркве заобилази Јасеновац, а посећује Блајбург”.

У цркву је „дирнуо” и председник Стјепан Месић рекавши да је „било католичких свештеника који су окрвавили руке (у НДХ) и да би стога било добро да врх Католичке цркве дође у Јасеновац због оних свештеника који су били на страни правде и демократије”.

У јавном писму Тисковног уреда Хрватске бискупске конференције Каптол ове примедбе назива „тешком комунистичком клеветом” и цитира речи кардинала Јосипа Бозанића изречене у Блајбургу прошле године да „људи који су припадали комунистичком режиму, или остали заслепљени његовом пропагандом, и који не желе да буду ослобођени истином – прозивају цркву, њене пастире и вернике на сличан начин на који су то чинили и у оно доба”.

Истичући да „на сву срећу истину о деловању Католичке цркве у Хрватској у време Другог светског рата више не 'прописују' државне власти и идеолошке структуре, него је она предмет слободног научног истраживања” с Каптола тврде да је „став Католичке цркве у Хрватској према јасеновачком логору још у ратно време недвосмислено изрекао блажени кардинал Алојзије Степинац кад је у фебруару 1943. тај логор назвао 'срамотном љагом', а убице у њему 'највећом несрећом Хрватске'”. То се  према открићу Каптола збило на једној миси, о чему – додајмо – шира јавност тада баш није била обавештена, а поготово не они који су масовно одвођени у Јасеновац на ликвидацију, па чак и када су пре тога преведени на католичку веру, што је требало да им буде заштита од истребљења.
Хрватски бискупи позивају се и на своје писмо објављено 1995. године поводом 50-годишњице завршетка Другог светског рата, за које наводе да је у хрватској јавности „неоправдано прећуткивано”. У њему истичу једнак став према свим жртвама и напомињу да су ликвидације „без икаква суда и доказа кривње увек и посвуда тешки злочини пред Богом и пред људима”, па наводе да ће се „код светог олтара сетити жртава хрватског народа и Католичке цркве, сетити се жртава српске националности и СПЦ у Хрватској”…

„Коме је у интересу да се и данас појављују тврдње о Католичкој цркви као последњем бастиону усташког поретка”, питају се увређено бискупи у писму свог уреда за штампу, али још нема одговора – зашто врх Католичке цркве у Хрватској и даље заобилази Јасеновац, а редовно иде у Блајбург који је данас главни хрватски симбол страдања заробљених квислиншких формација иако их је на том месту убијена тек неколицина.