МИНИСТАР И ПЕСНИК

У последњем двоброју „Правде”, на готово две стране, објављен је разговор са Слободаном Милосављевићем, министром пољопривреде у српској влади. (Додао сам у чијој је влади. То тамо не пише.) Претежно се разговарало о поезији. Министар је ономад објавио књигу песама. Зове се „Извор и притока”. Да не буде забуне, да неко не помисли да се ради о хидролошкој књизи, министар објашњава да је извор он, а притока му је жена. Истина, он не каже – жена, већ – супруга. Песник, изгледа, сматра да министру не личи да има жену. Некако просто звучи.

Новинар казује да му је саговорник открио да је ова књига ,,... потреба да свету око себе дочара да политичари нису сурови људи без емоција, већ, као и сви, са врлинама и манама...” и да због посла „често морају да буду у љуштури где нема места за грешке и емоције”. Министарски се посао, дакле, добро ради ако се ради безосећајно. Нема циле-миле. Али, пошто је ипак људско биће и „као и сви” има и врлине и мане, он дође лепо кући, скине љуштуру, огрне цивилни, кућни огртач, па почне да пише песме, док му притока жубори.

Тајна успеха овог човека, и као министра и као песника, у томе је што не меша посао са осећањима. Па каже:

,,... Често ми се дешава да дођем кући уморан, легнем да спавам и да од утиска тог дана не могу ока да склопим. Тада пишем. Тако је настала песма ,Молитва пре жетве’. Било је то почетком јуна 2007, када сам постао министар пољопривреде и када сам водио разговоре са разним пољопривредним удружењима из целе Србије. На питање шта им је у том тренутку неопходно, сви они ма одакле долазили рекли су, ’сада нам само треба киша’. Када тако нешто чујете шта можете да радите... Та песма је израз немоћи када ниједна уредба, ниједно кабинетско саопштење не може да донесе резултат (...). То показује да сам човек са емоцијама.”

Овде нам се Милосављевић разоткрива и као министар и као човек, односно песник. Министарску делатност види као твораштво уредаба и саопштења, које, признаје, нису свемоћне. Као ни он што није, иако му се, ето, јадају (и то не људи, већ – удружења) и за кишу, као да је, боже ми опрости, од толиког значаја. Он се окреће молитвама, попут додола, осећањима, а не изградњи система за наводњавање како се, на пример, радило пре више хиљада година у Месопотамији, у недемократском систему.

Јер је „човек са емоцијама”. Као такав, можда ће, каже, написати неку песму, или више њих, о Зорану Ђинђићу. „Међутим, сматрам да је прекратка историјска дистанца од тренутка његовог убиства. Објавићу то као збирку...”, вели.

Милосављевић не хита. Опрезан је, а не као они који су о Титу певали још за његова живота.

Или, замислите, страда вам неко драг, поета сте, осећајни, из вас просто врцају стихови, али – ви то не бележите. Чекате дистанцу. Да видимо да ли ће осећања потврдити време. Јер, осећања су, сетите се, у друштву са грешкама.

А богати бирају друштво богатих. Сиромашни у њихов свет могу привирити само кроз таблоиде. „Правда” нас обавештава о „Свадби века!” (наслов). У поднаслову објашњава: „Владимир Краљевић, власник лиценце ,Мис јуниверс’ ексклузивно за наш лист преноси своје утиске са гламурозног венчања Иване Трамп и Розана Рубикондија”. Из текста се не може сазнати ко су срећни младенци. За Ивану пише да је бивша супруга Доналда Трампа, али не пише ко је па тај. За младожењу пише (сама вам реч каже) да је од ње млађи 24 године. Али не и шта ради кад је тако богат. Да ли је нуклеарни физичар, хирург који оперише срце, нобеловац, астронаут, тенисер? Само пише пошто је шта. И да је „све било у 18-каратном злату”, (Ни речи о љубави, доброти, памети...) „Сала у којој су се венчали кошта 30 милиона долара”. Па наравно кад су куповали салу. Не знам што је нису закупили? Цвеће је коштало сто хиљада долара. „Кажу да су то били најскупљи цветни аранжмани у последњих 30 година”. Свадбовало се на Палм Бичу на Флориди, где их је чувало 300 наоружаних људи. Из Србије, пише, на свадби никог није било, а из Хрватске само поменути Краљевић. Остаје нејасно да ли се сматра обавезним да на свакој таквој свадби треба да се појави неко из Србије? Па имамо ми преча посла.

„Газета” доноси наслов „Успех на сваком кораку!”и човека у гаћама на слици. Један од два крупна поднаслова гласи: „Поносан сам што у овим годинама могу да радим ревију доњег веша”. Човек се зове Бошко Јаковљевић. Он је и ТВ водитељ. Остало је неразјашњено какве везе имају године са ношењем гаћа? Ја знам и много старије људе који их носе, али о свом поносу због тога не обавештавају јавност.