Најједноставнији рачунар

Како изгледа најпростији рачунар који може да разреши ма коју математичку загонетку (проблем)?

Ако се нисте запитали, будите уверени да ни двадесетједногодишњи Алекс Смит, високошколац из Бирмингема (Велика Британија), није ни помишљао да се ухвати укоштац с таквом главоломком. Све док прослављени амерички математичар и пословни човек Стивен Волфрам у својој књизи „Нова врста науке” из 2002. године није претпоставио да посебан одсечак Тјурингове машине може бити најједноставнија рачунаљка која се понашао као универзални комјутер. И расписао надметање у којем ће се то доказати или оповргнути, понудивши награду од 25.000 долара.

Може ли најједноставнија скаламерија да обави најсложенији задатак?

У теорији је још од тридесетих година прошлог века познат механизам који је смислио чувени енглески математичар Алан Тјуринг, по којем је назван Тјуринговом машином.

Када обични људи замишљају будуће компјутере, углавном су то прилично смањени садашњи процесори, графичке картице, матичне плоче. Научници имају, међутим, на уму својеврсне молекуларне аутомате – једноставне машине за рачунање састављене од ДНК и других биолошких молекула.

Ове замисли су још веома далеко од стварности. Захваљујући британском студенту, учињен је велики корак напред у утемељењу. Молекуларни рачунари били би, у суштини, слични Тјуринговој машини која се састоји од главе што чита и пише и бесконачне папирне врпце. Постоји много врста оваквих справа, а неке су универзални компјутери, што значи да уз довољно времена и меморије могу да реше ма који математички проблем.

У стварности бесконачне траке не постоје, али када бисмо имали молекуле које се сами умножавају (репликација) и непрестано је надограђују, то би било врло близу коначног циља. Прослављени математичар и успешан пословни човек Стивен Волфрам посветио се трагању за најмањом Тјуринговом машином који би била способна да нађе исход сваке математчке загонетке.

(/slika2)После само неколико месеци двадесетједногодишњи Алекс Смит је поткрепио да је предложени аутомат универзалан, иако му је првотна намера била да учини супротно. Младић је, иначе, студент рачунарства и задатак је урадио из чисте забаве представивши своје виђење на 44 странице.

Чини се помало чудноватим да једноставан механизам са само два стања и три боје може да реши ма који математички проблем, поготово у данашње време веома сложених и скупих електронских „жвакача бројева”. Сада знамо да је то могуће, питање времена када ће научници почети да траже начине да претворе у дело ову једноставну замисао.

Не зна се у којем је смеру кренула индустрија рачунара; истовремено се смишљају квантни и молекуларни рачунари и умањују (минимизација) постојећи. Будућност ће посведочити које је усмерење било исправно.