Творац европског музеја и Дивчевог опроштаја

Довољно је у овим нашим политичким временима, кад партије ведре и облаче, као нестраначка личност задржати се 25 година на директорском месту једне културне установе па да се каже да је човек успео у каријери. Славољуб Бато Пушица  четврт века води Музеј у Пријепољу, најуспешнији у Србији, овенчан европским признањем, ангажован је у национално мешовитој средини где на рад ове културне установе нико нема замерке. Он је заслужан за обнову многих манастира и споменика прошлости.

Славољуб Бато Пушица, човек – институција, како Пријепољци зову свог суграђанина је предузимљиви историчар који је на челу музеја малтене од његовог оснивања, а на јесен иде у пензију.

Писало се о Пушици када су изворном лепотом поново засјали манастири Давидовица и Куманица, обновљене вредности у дводеценијском пројекту „На светим водама Лима”. Па кад је у Пријепољу заједно с Дивцем окупљао светске звезде игре под обручима на Владовом опроштају од каријере. И када је пријепољски музеј у Португалији добио специјалну награду Европског музејског форума као један од најбољих у Европи. Уз то, Пушица је у два мандата био председник Националног комитета ИКОМ Србије.

Прво у Музеју пионира

Поглед на биографију овог човека открива смисао за вредно, амбицију, посвећеност ономе чега се прихватио. Посебна варош Пријепоље је, разуме се, у основи свега. Овде се Славољуб Бато Пушица родио, ту основну школу и гимназију учио. На Филозофском факултету у Београду завршио је студије историје на групи за националну и светску историју.

Привлачиле су га, наравно, светлости и шансе главног града, али превагнули зов завичаја и особена моћ мањих средина да се тачно препозна ко колико може и вреди. Зато се после студија вратио у родно Пријепоље, где му је прво запослење 1981. било у тек отвореном „Музеју пионира и омладине Југославије” у Меморијалном комплексу „Бошко Буха” на Јабуци. И већ на почетку ватрено крштење: он кустос са само неколико дана рада, а у посету музеју долази тадашњи председник Србије Душан Чкребић са генералима.

– Након пригодне речи и презентације музејске поставке председник ми је честитао, а одговорни из његове пратње ме похвалили. Такав почетак предодредио је мој радни век, усмеривши ме на личности и институције које су се бавиле заштитом наслеђа, истраживањима, археолошким ископавањима, обновама, научним скуповима... А у музеју на Јабуци упознао сам и др Сашу Божовић која је тада написала књигу „Теби, моја Долорес”. Њена истинита прича о Бошку Бухи, који је штитећи њу погинуо на Јабуци, омогућила ми је да о том дечаку и другим са њим у рату говорим на много реалнији начин – присећа се Пушица који је на Јабуци радио 11 година.

У то срећније време, с краја осамдесетих, организовао је први пут рекреативну наставу за ђаке основних школа: водио их на Жабљак и Дурмитор, причао о мосту на Тари испод кога су летели авиони, у Пљевљима обилазили манастир Свете Тројице, чувену Хусеин-пашину џамију...

– Десило ми се када сам групу од 200 београдских основаца одвео у џамију да ми на улици приђу три старија мушкарца и питају ме: „Јесу ли ово српска деца?”. Рекох: „Јесу, из Београда”. А они: „Па шта ће у џамији”. Љути на мене, вичу, гестикулирају. Застају људи на улици и гледају, деца ћуте, а ја тој тројици кажем: „Из Пријепоља сам, а водим их у џамију да поред Милешеве, у коју сам их такође водио, сазнају и виде један други верски споменик, јер за то у Београду немају прилику. Да знају да поред Срба на овим просторима живи и неко други ко има другачију веру и да је то оно што је позитивно”.

На светим водама Лима

Комплекс на Јабуци запустео је с почетка деведесетих, а Бато Пушица ипак није остао без посла. Општина Пријепоље 1991. оснива свој музеј и он у њему постаје кустос. За директора музеја, иако нестраначка личност, постављен је крајем 1993. године. Од тада је без прекида на овој функцији.

– Било је то тешко време, нарочито за културу. Али и изазов за мене да у таквом времену, са свега шесторо запослених од којих смо једино етнолог и ја били стручна лица, започнем 1996. међународни пројекат „На светим водама Лима”, завршен 2016. године. У оквиру њега извршена је, пре свега, реконструкција и обнова манастира Давидовица (из 1381) од 1996. до 1998. године, за који сам одлуком Синода СПЦ од тадашњег патријарха српског Павла одликован Орденом Светог Саве првог реда. То је био подстицај да Министарство културе обезбеди средства да започнем и обнову манастира Куманица на Лиму (из 14. века), која је обављена од 1999. до 2001. године. Моји отац и деда рођени су поред тада порушене Давидовице, ту сам се као дете играо. При археолошким ископавањима у Куманици, култном манастиру који вековима посећују не само православни него и људи друге вере, пронашли смо мали саркофаг са моштима. Званично је проглашено да су то мошти Светог Григорија Куманичког, од 18. века у овом манастиру. А приче које постоје о Куманици су истините, током обнове уверио сам се на зарушеним зидовима да су многи добили спас тражен овде.

Радио је Пушица и у пројекту истраживања Полимља (2005–2016) заједно са 19 научних радника из Србије, Италије, Русије, БиХ, Црне Горе. Истраживања су вођена у три државе, од Проклетија лимском долином кроз цело Полимље све до Горажда и Чајниче. У пет свезака научне грађе објављени су резултати: забележени порушени и нестали споменици, старе богомоље, гробља и мезарја, описани обичаји и традиција.

Највећу пажњу јавности, не само код нас него и у свету, изазвао је подухват на који је Бато поносан – организовање опроштаја кошаркашког аса Влада Дивца у Пријепољу, који је 2007. ставио тачку на каријеру последњим кошем пред грађанима родног града и изложбом у овом музеју.

Опроштај мегазвезде Влада Дивца

– Било је то први пут у свету да се једна мегазвезда опрости од спорта на такав начин. Не великом утакмицом у великом граду, већ једном музејском изложбом у родном месту. Идеју за то дао сам Дивцу након освајања европског првенства у Атини. Било је невероватно да је Владе предлог прихватио без размишљања, без обзира на моје упозорење да је наш музеј мали и да се не обрукамо знајући да ће доћи елита спортиста. Ту идеју прихватио је и његов менаџер, па је музеј почео припреме. У галеријском простору поред музејских експоната могле су се видети медаље које је Владе освојио на великим такмичењима, његова спортска опрема, фотографије са значајних утакмица. На отварању изложбе у музеј је покушавало да уђе хиљаде оних окупљених да у овом граду виде НБА играче Криса Вебера, Скота Поларда, Кукоча, Рађу, тренере Грега Поповића и Душана Ивковића, Ђорђевића, Даниловића, Паспаља и друге. Овај догађај промовисао је Музеј у Пријепољу, наш град и Србију – сећа се наш саговорник.

Све то, уз низ других пројеката и савремену опремљеност зграде, омогућило је да пријепољски музеј конкурише за награду Европског музејског форума за музеј године у Европи. Те 2012. након провера свих пројеката, музејског објекта и укупног рада установе ушло се у финално такмичење одржано у Пенафилеу у Португалији, у конкуренцији 59 европских музеја. – Од свих који су у то финале ушли Музеј Пријепоље је имао најмањи објекат у квадратима, најмању музејску збирку, најмање запослених. Није ми било пријатно када сам видео да други музеји имају тимове експерата, да је хрватски музеј из Крапине имао тим од десетак стручњака, а ја ту био сам. Али знао сам да урађено код нас вреди, да се вреднују искораци у музеологији. А онда при проглашењу награђених зачуло се: „Специјалну награду добио је Музеј из Пријепоља, Србија”, после чега је громогласни аплауз трајао неколико минута. Тада сам схватио како се осећају спортисти када освајају медаље. Честитке упућене те вечери оправдале су сав труд и напор током деценија преданог рада – описује за „Магазин” Пушица.

Представљао је музеје Србије током шест година председниковања Националним комитетом ИКОМ и у згради Унеска у Паризу, на генералним скупштинама ИКОМ у Бечу, Шангају, Рио де Жанеиру: држао предавања, учествовао у радионицама, презентовао српску музеологију. Успео је у томе иако је готово цео свој директорски век провео – на терену. Теренска истраживања су његов живот, ту се најбоље осећао. То га је водило да углавном препешачи лимску долину, и то не само њега него и друге познате истраживаче, од којих помиње академике Александра Лома и Славенка Терзића, проф. др Синишу Мишића, др Марка Поповића, др Гордану Томовић, др Даницу Поповић, проф. др Светлану Лома, проф. др Ненада Макуљевића, Италијане Камила Тароција и Розу Дамико...

Посвећен унуцима

Али ових Батових постигнућа не би било да иза њега није стајала његова породица: супруга Весна и троје њихове деце.

– Цена је била да моја супруга након година рада у школи, због мог дугогодишњег одсуствовања, остане са децом и жртвује своју радну каријеру. Одрастање деце готово да нисам ни осетио, најмање сам помагао супрузи око њих. Моја деца знала су све о Давидовици, Куманици, Заступу, па не случајно син Бранко и ћерка Маја уписују Филозофски факултет у Београду, он групу за историју, а она историју уметности, где су и дипломирали. Млађу ћерку Дару питао сам када је стасала за факултет „хоћеш ли и ти на Филозофски”, а она кратко одговорила „тамо сигурно нећу”. Уписала је и дипломирала ФПН у Београду, одсек за журналистику. Данас, пред пензијом, када имам слободног времена обавезно прошетам са својих петоро унучади, од којих је троје у Холандији где Маја живи, а двоје у Београду где живи Бранко. Очекујући да ће се ускоро и најмлађа ћерка удати биће, с Божјом помоћи, и више унука, а њих никад није доста. Желим у пензији да се посветим њима, ако већ нисам својој деци. Унуци Симона, Петар, Данило, Мара и Милена су мој нови живот и нови терен. Зато ћемо супруга и ја од следеће године време проводити у Холандији и Београду, подредивши се потребама своје деце и њихове деце, јер данас, као што знамо, са бабом и дедом је све лакше.

Пушици је веома важан и колектив музеја, сарадници с којима је провео радни век – са Софијом, Љиљом, Јадром, Миланом, Миленком, Енвером, Иванком и Асимом. Увек је имао од њих подршку за пројекте које је радио. Посебно је захвалан колегиници етнологу Љиљи Љујић.