Мезимци градских породица и самаца

Иако се званична статистика у Србији не бави прикупљањем података о броју кућних љубимаца и домаћинстава која их држе, већ само о животињама у поседу пољопривредних газдинстава, многе анкете показују да је у градовима све више људи спремних да своју самоћу или породични живот поделе са мачкама, псима, папагајима, али и егзотичним животињама попут змија, паука или игуана.

Пре него што постану власници кућног љубимца, ипак би требало да се распитају какав би им највише одговарао, колико кошта, шта је све потребно да знају о њему кад су у питању исхрана, здравље и прописи. Одговоре на већину ових питања могу да добију од свог ветеринара, а ми смо наша упутили Влади Терзину, доктору ветеринарске медицине и сараднику многих стручних и популарних часописа посвећених кућним љубимцима.

1. Да ли постоје околности у којима сматрате да неке особе или породице не би требало да узимају кућног љубимца?

Потреба за кућним љубимцем је данас код многих постала емотивна допуна за све отуђенији начин живота. Међутим, појединци и породице старији по годинама требало би да буду опрезнији при узимању љубимца јер, нажалост, може да се деси да их он надживи, а наследници га – избаце на улицу.

2. Који би били главни разлози за узимање или неузимање кућних љубимаца? Какав је ваш став о држању егзотичних животиња?

Највећа грешка је узимање љубимаца „због деце”, или из монденских разлога. Егзотични кућни љубимци су посебна категорија. Наравно, о укусима је тешко расправљати, али игуане, змије, камелеони и пауци такође могу бити блиска бића са којима се може успоставити емотивни контакт.

3. Колико вас често људи питају за препоруку каквог кућног љубимца да одаберу, односно коју расу пса или мачке?

Важно је ускладити темперамент љубимца и власника, да се не би догодило да времешније или слабије покретне особе добију пса који мора дневно да претрчи по неколико километара, а неко живахно дете или енергична млада особа узме егзотичног љубимца који се недељама не помера.

Нажалост, будући власници се веома ретко саветују са ветеринаром при избору љубимца, па не разумеју ког пса или мачку узимају и са којим особинама. Најбоље је да укућани реално сагледају своје навике и могућности, и на основу тога одаберу мезимца који ће моћи да се уклопи у дневну рутину новог дома, а они да одговорно о њему брину.

4. Шта то значи одговорно власништво?

За држање животиње морају да се обезбеде основни услови, тако да она буде срећна, здрава и безбедна у окружењу у којем се налази, али и да не угрожава људе и друге животиње у окружењу.

5. Колико месечно кошта редовна брига о кућном љубимцу, шта је најнужније а шта најскупље?

Вакцинација, периодично чишћење од цревних паразита и заштита од крпеља и бува, што је основна нега, годишње кошта око десет до петнаест хиљада динара. Увек су најскупље операције или компликоване интервенције код тровања или повреда.

6. Да ли је јевтиније хранити пса или мачку на класичан начин или индустријски припремљеним оброцима? Која је, за здравље животиње, предност једног, а која другог начина исхране?

Наизглед јефтиније пролазе власници који сами припремају храну за свог љубимца, јер не рачунају време, утрошену електричну енергију и квалитет такве исхране. Међутим, често тако спремљена храна не садржи све хранљиве састојке, потребне због другачијег типа метаболизма наших љубимаца. Готова храна је уравнотежена и има све потребне елементе који обезбеђују правилан метаболизам.

7. У неким ситуацијама (путовања, болест, пресељење) власници морају на неко време да препусте другима бригу о својим мезимцима. Шта им препоручујете, коме да их повере?

Најбоље је да љубимци остану у простору на који су навикли, и да их ту неко чува. Друга варијанта је да буду у дому људи које познају и где су и раније боравили. Кад то није могуће, има доста квалитетних пансиона у којима се љубимци лакше социјализују, па временом и навикну да одлазе тамо на чување.

8. Услед економске и социјалне кризе на улицама је све више напуштених кућних љубимаца. Ко о њима брине?

Проценат преживљавања паса и мачака на улици је веома мали. По анализама ЕУ просек њиховог живота на улици је до пет година, дакле знатно краћи него код оних који живе уз власнике. Љубимци који су претходно живели у становима тешко успевају да опстану на улици и нажалост веома брзо угину због недостатка склоништа и хране. Наравно, и код нас постоје, али су малобројне установе и удружења која прихватају напуштене животиње и раде на њиховом удомљавању.

9. Да ли је прописано колико је кућних љубимаца дозвољено држати у граду? Који је оптималан број са становишта стручњака?

Законом није одређено колико можете паса и мачака имати. Једино је ограничење у смислу њихове добробити – ако се држе по правилима наведеним у Закону о добробити животиња, онда нема ограничења. Виђао сам да власници у стану држе и по седам-осам паса, а сваки од њих је савршено негован и васпитан.

10. Све више ветеринара се усмерава на лечење кућних љубимаца. Колики је проценат оних који се старају о кравама, коњима, живини... и има ли их довољно за потребе наших фарми и села?

Као и у свим струкама, и у ветеринарској постоји прекобројност кадрова. А опредељење ка „малој” пракси је чисто финансијско.