Студентски устанак против Макроновог елитизма

Једног јутра, има томе неких месец дана, упутила сам се на Сорбону да одржим ранојутарњи час студентима, у време када се чистачи улица управо буде и нису још ни почели да поливају све око себе. Древни бастион сваке академске активности био је, пак, блокиран, моји студенти ме нису чекали у згради, већ су стајали мирно испред ње протестујући против зле волшебнице, бирократске машинерије, против председника и његових законодавних предлога. Уследиле су бројне студентске барикаде свих центара Сорбоне, евакуисан је сав намештај из зграде, стављен да блокира улаз у зграду, као и прилаз лифтовима, организоване су бројне генералне седнице студентских синдиката, а огроман број студената једном инсталирани у запоселу зграду, наставили су у њој током две недеље да једу, спавају и сањају чист активизам Париске комуне – све док их полиција није истерала одатле, на њој својствен, најбруталнији начин. Предавања су престала, истовремено свака информација о томе шта се стварно догађа у зградама факултета је прекинута од стране нашег универзитетског председника који нам је, ипак, свима послао неко мајушно писмо у коме је поменуо „зле напаснике који су поломили све столице у нашим амфитеатрима у Пантеону и на Толбијаку“, али никако није позивао да нас види и да заједнички покушамо да разрешимо шкакљиву ситуацију, да обавестимо медије о томе шта се збива на неки озбиљнији начин... и тако све до 5. априла.

Електронска пошта на срећу није прекинута, тако да смо од синдиката сазнали да је „после целе недеље окупације Сорбоне од стране незадовољних грађана“ живот у згради заиста добро организован, оброци, чишћење сала и планирање будућих акција, као и улазак у зграду који је био отворен у рано јутро свим студентима. Особље Сорбоне, укључујући компјутеристе и професоре, стотинак нас који смо се окупили у амфитеатру K, одржали смо ванредно веће на коме смо концентрисано и солидарно изразили сагласност да по сваку цену подржимо мобилисане студенте. Професори су почели ревносно да се ангажују. На ванредним већима студената, на већима без студената, током дана и током ноћи, док је администрација ћутала, а секретаријати различитих департмана нам упорно и даље слали поруке – наређења да инсистирамо на одржавању предавања, на излажењу на скорашње испите где бисмо испитивали студенте онај део градива који им нисмо до данас ни предавали. Директорка нашег одсека за језик и књижевност слала нас је на различите помоћне филијале универзитета да бисмо, после стотинак мејлова узалуд послатих студентима током једне ноћи, беспомоћно открили следећег јутра да су сви центри Сорбоне барикадирани, затворени и блокирани, затрпани непрестаним урлицима незадовољних студената.

Деветог априла отишла сам у Толбијак и ушла на споредни улаз, једва отворен за пролаз и уношење хране, изделила јабуке и банане омладинцима који су личили на моје студенте из класе TD 58, TD 75 и TD 84 и ушуњала се у амфитеатар D где се одржавао збор од неких 200 збијених студената. Многи од њих су, једном се изборивши за микрофон, оштро критиковали понашање професора и њихово често неадекватно оцењивање, а када сам устала да им објасним да и сама, будући да сам професор под уговором коме се плаћа тек на крају семестра, нисам примила плату још од септембра, у сали је завладао тајац. Тишина је тешко пала, као секира, као и моје речи да је врло могуће да сам у таквом стању духа некога и лоше оценила. Пошто је философски одсек организовао ово окупљање, посебно су ме добро разумели кад сам нагласила да је „Макарон“, који је тврдио да је слушао филозофа Пола Рикера, сигурно те часове преспавао у клупи, јер је студирање филозофије по својој природи доста различито од претеране љубави према новцу неолибералног неолибералисте. Чини ми се да су их моје речи чудно размрдале јер су ме двојица од њих готово истовремено упитала: „Па ви хоћете да кажете да сте нам све до данас бесплатно предавали?“ Чуђењу не беше краја, а плима промене је све више расла.